Rasute duše
Ne postoji jasna definicija ljudske duše. A bez jasnog određenja nekog pojma nema ni jasne slike o njemu. Nauka i religija, kao dve oblasti koje najduže deluju u ljudskoj zajednici i jedna i druga se bave isceljenjem ljudske duše različitim metodama. Nauka ima naučne metode, naučne psihološke pravce i ovlašćena lica koja imaju licencu da zavire u taj nevidljivi prostor svakog čoveka. To zavirivanje ima određenu metodologiju i tačno definisana stanja uz postavljanje dijagnoze iz klasifikacije zvaničnih poremećaja. Onda se daje terapija u vidu razgovora, životnih rutina ili medikamenata u zavisnosti od stanja u kojem se čovek sa povređenom dušom nađe.
Sa druge strane, religija ima ovlašćena lica koja kroz službu u hramu i svetu tajnu ispovesti može da sasluša čoveka, i da mu daju molitve, post i oprost. Tu je ključna vera u višu silu u vidu Boga i ta vera je zapravo ono što isceljuje.
Razlika je u tome što je u nauci ključno poverenje u terapeuta i njegovu stručnost i objektivnost, a u religijama u Boga.
Ko se bavi ljudskom dušom?
Pored ove dve glavne sfere za lečenje ljudske duše u poslednjih tridesetak godina kod nas, a na zapadu od početka prošlog veka, postoje razna filozofska učenja sa istoka koja se bave ljudskom dušom. Prakse se zasnivaju na drevnim ritualima različitih kultura, naročito istočnjačkih. Pored različitih vidova joge i meditacija, rada sa čakrama, kundalini energijom, skoro je ’’nemoguće nabrojati sve pravce i energetske metode koje se nude sa ciljem da ojačamo svoje potencijale, da usmerimo energiju na ono što želimo i da lakše i lepše živimo.
Za svaku od ovih metoda naglašava se važnost prakse, koja podrazumeva permanentno ponavljanje u dužem vremenskom periodu: terapije, molitve, posta, tapkanja, meditacije…
Čovek je biće rituala koji su ključni za ostvarenja bilo čega u materijalnom svetu, ali i u formiranju strukture ličnosti u tom nevidljivom svetu. Jer praksa uz ponavljanje rituala stvara navike, a navike utiču na karakter, koji se prema istočnjačkim religijama smatra sudbinom, a prema nauci genetikom i karakterom.
Ti rituali su zajednički i naučnim i religijskim i duhovnim metodama. Oni su univerzalni mehanizam koji se koristi u svim ovim oblastima samo se različito naziva.
Međutim i pored svih ovih različitih mogućnosti gde na prvi pogled nikada više nije bilo mogućnosti za isceljenje ljudske duše, a nikada više ljudi koji imaju probleme sa njom. Zašto je to tako?
Ono gde nastaje ključni problem i ono što zbunjuje ljude i stvara neuređenost jeste to što sve ove prakse nisu ujedinjene već kritikuju one druge ili treće da ne rade ispravno i da samo oni mogu to da rade na pravi način. To u ljudima stvara osećaj nesigurnosti pa i krivice, u njima se javlja taj unutrašnji kritičar kako kažu psiholozi ili osećaj krivice na kojima insistirju religije i u čoveku se pojavljuje unutrašnji rascep. I tako umesto integracije u našoj duši dolazi do njene fragmentacije i necelovitosti.
Želja za monopolskim položajem na polju kolektivne ljudske svesti dovela je do njene parcelizacije. Tako osim ovih glavnih velikih podela koje su na žalost dezintegrisale ljudsku prirodu na materijalnu i nematerijalnu ima još nebrojano podeljenosti na manje duhovne prakse. Tako nije svejedno da li si hrišćanin, musliman, jevrejin. Pa čak i ako pripadaš jednoj religiji nije svejedno koje si veroispovesti, da li si katoličke ili pravoslane veroispovesti, da li si šit ili sunit, da li si ortodoksni ili umereni Jevrejin. Ako si naučen da veruješ samo u nauku (što je opet svojevrsni apsurd, jer u nauci ne treba da se veruje u nauci treba da se zna) opet imaš različite pravce i metode pa nije isto ako odabereš: geštalt psihoterapiju, ili porodičnu, kognitivno bihejvioralnu, art psihoterapiju, psihoanalizu…
Za one hrabrije koji žele da eksperimentišu u ponudi su energetske terapije poput kineske akupunkture, reikija, regresoterapije, porodičnih konstelacija, teta healinga, hipnoze, transcendetalne meditacije…. Za one koji verujuju u astrologiju, i hoće malo dublje da zavire u onostrano pogledaće kakav im je raspored planeta ili kada će Saturn ili retrogradni Merkur prestati da vršljaju po njihovoj natalnoj karti.
I tako običan čovek koji pokušava da iskomunicira sa tim nevidljivim delom u sebi, nađe se još dublje u šumi gde svako ima svoj recept, i nudi rešenje, ali kritikuje sve ostalo.
I u toj dzungli metoda za isceljenje ljudske duše, dok naša duša vapi za integracijom i pomoći, svi oni koji pretenduju na to da se dušom bave nisu integrisani. Podeljeni su i posvađani među sobom kritikujući one druge ili treće da njihove metode nisu pravo rešenje.
Ako pratimo intuiciju i pređemo iz dvorišta zvanične nauke u granična područja, optuže nas da smo primitivni, da su to budalaštine i da u dvadesetprvom veku ne verujemo u jedini pravi autoritet, a to je samo onaj naučni. Slično ako iz crkvenog dvorišta zavirimo na drugu stranu ili bacimo pogled ka istoku i njihovim religijama
i filozofskim pravcima, ili zapadu i psihoterapiji, budemo prekoreni da ne verujemo dovoljno u Boga, da smo jeretici ili ne daj Bože sektaši i da smo skrenuli sa njegovog puta.
I u toj kakofoniji onih koji se pozivaju na bavljenje ljudskom dušom, naša bude još više rasuta, jer gde god krene po pomoć, van određenog koncepta, čuće prekoran glas da prava pomoć nije na toj strani. I tako su ljudi u vreme kada je slepa vera u Boga i u naučne autoritete poljuljana prepušteni sami sebi i lutaju od jednog do drugog duhovnog dvorišta tražeći smisao, spas, podršku nešto ili nekoga ko će pomiriti sve te posvađne delove u njima.
A zašto ljudi traže pomoć van vekovima poznatih koncepata? Zašto su prestali da veruju ili im je vera oslabila u naučne metode i religije?
Nauka i crkva se jako ljute kada ljudi traže pomoć kod onih koji nemaju licencu ili patrijarhov blagoslov.
Pored posvavađnosti nauke i crkve a onda i različitih crkvenih konfesija među sobom neki od razloga su :
Psiholozi, psihoanalitičari i psihijatri imaju legitimitet da se bave dušom, ali nemaju njenu definiciju. Često nam umesto buđenja i budnosti, daju tablete za uspavljivanje čula, gde umesto podrške i razumevanja, dobiješ neku dijagnozu i proglase te bolesnim, gde drugog čoveka umesto „draga dušo“ ili bar standardno medicinski „pacijentom“ nazovu „klijentom“ a sve zbog uvedene lekarske prakse plaćanja za lečenje duše. Malo je onih duša koje nisu izgubile poverenje u takav sistem. Etika je ključni element ovih profesija, a kada se poljulja njen stub onda se poljulja i poverenje. I tako pored ličnog poraza zbog dobijene F dijagnoze, kada sve to papreno platiš, imaš utisak da tu nešto nije baš kako treba saetikom da i lekari sada gledaju pretežno svoj ekonomski interes a ti si im samo izvor prihoda.
Sa druge strane ako hoćeš da se ispovediš kod sveštenika i tamo treba da daš prilog, platiš osveštanu vodu, ili čak i ulazak u hram. I takav ekonomski održiv način isceljenja izaziva sumnju kod svakog normalnog čoveka, a za bilo kakvo isceljenje ključna je vera ili u autoritet ili u višu silu.
Ako tako razočaran odeš kod nekog gurua postoji velika šansa da ćeš umesto obećanog prosvetljenja biti samo reflektor za njegov grandiozni ego, jer većina današnjih gurua su samo biznismeni koji zarađuju na ljudskoj naivnosti.
Ključni problem u svemu ovome je nedostatak etike, poretka i uređenosti po principima koji su univerzalni ljudski koji se zasnivaju na ljudskim potrebama i vrednostima. Kao što pojedinac svoju dušu može da ujedini samo kada prihvati različitosti u sebi, tako bi trebalo da bude i sa praksama koje se bave ljudskom dušom.
Iz biografija najvećih autoriteta psihologije poput Frojda, Junga, Froma, može se jasno videti da su oblasti njihovog istraživanja vrlo široka. Poznato je da je Karl Jung koketirao sa parapsihologijom i okultnim (koje i nauka i religije ne prihvataju), da je njegov koncept tamne senke vrlo sličan onome što se smatra demonima u hrišćanstvu, da je arhetipove ličnosti napravio zahvaljujući mitologiji i astrologiji, a da u Boga nije verovao već je znao da on postoji iako je bio čovek nauke. Erih From je za svoja dela inspiraciju pronašao prvo u Talmudu, a pred kraj života u mistici i zen budizmu. Iz biografija ovih velikih naučnih autoriteta može se videti da su sami išli od religija do misticizma, da su proučavali kulturna nasleđa različitih društava, kao i da su to utkali u svoja naučna dela i u elementarne postavke strukture ljudske psihe, koje se koriste u terapijske svrhe. Prihvatili su različita kulturna i istorijska nasleđa ne bežeći samo u svoje naučno dvorište i to su integrisali u naučne metode.
Ali tada je nauka čini se bila u opštem interesu, a ne u interesu markentiških agencija i multinacionlnih kompanija i Kapitala. Jer u današnje vreme postoji ta jedna religija gde svi veruju samo u kapital i novac. A kada je novac kriterijum onda sve ljudsko i biva urušeno.
U tom nevidljivom polju ljudskih duša, kao i u vidljivom svetu oko nas, vlada velika neuređenost, čak haos, nema jedinstvenog poretka niti smernica, nema uvažavanja različitih kultura, vera ili uverenja, već svako vuče na svoju vodenicu odnosno u svoje duhovno dvorište. Sve je rasuto, a ta rasutost uma izaziva lutanja
i rasutost ljudskih duša.
Čovek teži uređenom sistemu, sigurnosti i harmoniji. I ne samo čovek to je univerzalni princip. Kada toga nema čovek je izgubljen i prepušten samom sebi i onda će sam napraviti svoj sistem od onoga što mu se nudi kako bi se osećao stabilno i sigurno.
Živimo u novom vremenu gde ljudi mogu sami da promišljaju bez slepe vere u nametnute i lažne autoritete. Gde su manipulacije i laži velikih sistema postale očigledne, Gde su bogovi pali na teme pod težinom kapitala, kao i naučni autoriteti ali i mnogi gurui nove duhovnosti. Sam i prepušten sebi je ostao Čovek u
potrazi za istinskim autoritetom.
I to možda i nije toliko loše kao što izgleda.
Jer jedini koji mogu da naprave celoviti sistem od parčića naše duše koji su rasuti po raznoraznim sistemima kojima ona služi kao eksperiment ili za eksploataciju. Kada vratimo njene rasute delove iz svih sistema koji nisu celoviti i usklađeni i kada je integrišemo, onda ćemo spoznati da je jedini stvarni autoritet u nama.
Autor – Vesna Simović Putnica
