Sve manje je istinskih ljudsih odnosa, onih pravih.
Sve manje je i ljudi koji su ljudi. Jer čovekom nas ne čini samo ovo trošno i nesavršeno telo, to je samo prostor gde je smešteno nešto mnogo veće i čudesnije. Čovekom nas čini sposobnost da osećamo, promišljamo, da volimo, da pomognemo drugima i da se povezujemo – na ljudski način.
U doba algoritamskog i mrežnog povezivanja, u čijoj osnovi je povezivanje na klik, nema prostora za suptilne i taktilne oblike ljudskog povezivanja. Sa suptilnosti, finoće, iskrenosti o sopstvenoj nesavršenosti i rada na tome, prešli smo na savršeno, idealno, najveću rezoluciju, maksimalne filtere, geometrijski pravilno.
Ljudi nisu kockasta bića, i ne mogu da se uklope savršeno
Nepravilnog smo oblika. Telo nam je dizajnirano da imamo ruke, noge, glavu, vrat. Pored te naše spoljašnje nesavršenosti i raznolikosti oblika, i naša unutrašnjost nije lako sklopiva. Dizajn svakog ljudskog bića je jedinstven, čak su i blizanci iz iste utrobe potpuno različiti. I takav jedinstven dizajn u kosmičkom prostranstvu ne može da se sastavi sa drugim bićem bez uklapanja na različitim nivoima. A za to je potrebno vreme i strpljenje, ali i božanski rad i intervencija.
A božanska intervencija se vidi kroz to da na rukama imamo prste, na prstima jagodice, a na jagodicama senzore koji registruju najsuptilnije senzacije. Ni naše unutrašnjosti ne mogu da se usklade opet bez božanske intervencije.
Te unutrašnje nepravilnosti, šiljate stene naših karaktera i raznolikog inteziteta emocije ima moć da ujedini jedinstveni duh, koji daje životnu snagu i moć svakoj ljudskoj duši – da spoji nespojivo.
Naša simetrija, uklopivost i moć da pomirimo različitosti oko nas i u nama ne ide iz tog nesavršenog tela, niti karaktera, već iz duha da sve to spojimo i živimo u sinergiji različitih božanskih nijansi i oblika.
Ljudski odnosi i spajanje tih nijansi i boja karaktera, kao i telesna spajanja, nisu moguća bez plesa i igre svih tih fragmenata i suptilnog uklapanja. Ljudski odnos je igra svetlosti, neprestano pomeranje, svetlucanje, napipavenja i najfiniji kosmički rad. Jer spajanje raznolikih i jedinstvenih ljudskih duša, njihovo razumevanje, upoznavanje, njihovo zrcaljenje jeste božanski najfiniji rad.
Zato je polje ljudskih odnosa poput najfinijeg božanskog platna ili ćilima koje se tka dugo i polako, ceo život, a upućeni kažu i mnogo duže. Od tih niti i tog tkanja je satkana i ljudska duša.
I taj sveti rad ne prepoznaje klik, automatizam, brzinu, veliki intezitet…Te sile razaraju to suptilno tkanje koje je naša suština. Naša bit. Naše biće. Takva tehnologija uništava to zlatno tkanje kosmosa i pretvara u prazninu.
Jer kosmos nije prazan i mračan, kako nam kaže hladna i bezosećajna nauka
Čak i u njihovoj zamisli te crne rupe koju nam nude kao znanje o kosmosu postoje zvezde. Ali osim zvezda koje nam je hladni naučni um ostavio samo kao dekoraciju postoje i zlatne niti, strune, od kojih je satkan ceo kosmos. Ali i ljudske duše. Ali u svetu grube tehnologije poput svemirskih, nuklearnih i ostalih raketa i zastrašujućih metalnih čudovišta koje je projektovao hladni i bezosećajni naučenjački um, to ljudi ne vide. I to uništavaju. I tako, kao i mračnim teorijama o svemiru, prave crne beskonačne rupe u svojoj duši koje ne mogu da popune bilo kakvim mehaničkim efektom na klik.
Ljudski odnosi nisu trenutak, bljesak, klik….oni su dugotrajan i sveti rad. Celoživotni. I taj rad je lagan i tanan, jer su i te niti, te strune, od kojih je čovek satkan (živci) tanane. Svaka grubost, naglost, automatizam pravi čvorove na platnu ljudske duše, mrsi konce i kida ih, a često i rastura razboj. I onda čovek izgubi te niti i priliku da bude tkač svoje sudbine. Svog života.
Tkanje, razboji, pletiva kao i svaka druga vrsta takvog božanskog rada, odavno je zamenjena industrijskim mašinama. Umesto ručno rađenih tkanina, pletiva i najfinijeg veza svilenim koncem koje su tkalje, vezilje i prelje strpljivo i sa ljubavlju tkale…prešli smo na mašinsku, automatizovanu, grubu serijsku proizvodnju koja zagađuje životnu sredinu i razara sve ljudsko.
Sa ručnog razboja koji nam pokazuje skrivene kosmičke zakonitosti, prešli smo na industrijski nehumani razvoj. Sa razbojskih čunkova na fabričke dimnjake, sa svile i pamuka, na sintetiku i plastiku. A sve pod krinkom zaštite životna sredine. Tako smo i ljudske odnose pretvorili u tu destruktivnu mašineriju.
Oni su automatizovani, mehanički, bez osećaja, na klik, bum, zoom, fejs, lajk, screenshot i konačni cut. Na delete za
najmanju različitost. Na trenutak, brzinu, bez dodira, zagrljaja, prisutnosti…. bez ikakvog rada, reda i poretka.
Čak i u spiritualnosti novog doba, duše se ne usklađuju, ne prilagođavaju, ne čekaju, nemaju strpljanja, ne tuguju. One su srodne, karmičke, blizanačke….one su iste, kao fabrički pravljene, prepoznaju se na klik i po priči žive večno na svom ružičastom oblaku….
I na naznaku prvog problema i pojave te surove stvarnosti u kojoj se kada je potrebno koristi i gleto da bi se u nečijoj kamenoj duši napravio otisak, infantilne i nezrele duše koje su naučene samo na klik, idu dalje i traže neku novu dušu sa kojom će kliknuti i biti zajedno dok ne prođe faza idealizacije. Čim se ta idealna slika iz glave spusti na zemlju, hvata se prvi svemirski brod i beži u drugu galaksiju po novu iluziju na klik. To neodgovarajuća osoba se transmutira, izbriše, transcendira, izmeditira…
I tako su ljudske duše od najfinijeg tkanja pretvorene u tastature gde se traži ta jedna srodna idealna i savršena duša, iskrojena laserom, koja će idealno kliknuti sa našom. Ili poslovnog partnera na drugom kraju sveta sa kojim bismo napravili poslovno carstvo i rešili sve svoje životne probleme. Jer tako nije samo u ljubavnim odnosima, iako je ljudima gladnim ljubavi to najvažnija oblast, već i u prijateljskim, poslovnim, čak i familijarnim i porodničnim.
U doba klik i dilit kulture i familije su postale prljave, a roditelji toksični, jer te spuštaju na zemlju sa tvog oblaka i traže da se ponašaš kao ljudsko biće i budeš odgovoran.
I tako se ljudska istinska priroda, koja je složena, mnogostruka, mnogostruna i koja je suptilna i za čije ispoljavanje je potrebna istrajnost, strpljenje i kontinuirani i težak rad, da se ta nit ne bi prekinula – uništava, spaljuje ili reciklira i pretvara u crnu materiju.
Zakon prirode je takav da i najmajušniji čamac može da pristane u morskoj uvali uz ogromne morske stene i hridi, i tako da prevaziđe morkse olije i bure. Iako nisu iste veličine, oblika, niti sastavljeni od istog materijala, morska uvala može da prihvati brod i zaštiti posadu. Taj zakon povezanosti, razumevanja i prihvatanja različitosti je glavna struna, sila, ili nevidljivi element koji drži ceo svet, ali i kosmos. A taj kanap ili nit koja kao što uže povezuje brodić sa obalom, povezuje čoveka i njegovu bit sa kosmičkim ćilimom čiji je deo. Ljudski odnosi nisu na klik ili kat. Oni su način da se te božanske niti različitih boja povežu u kosmički ćilim, asuru, platno…To je celoživotni i naporan rad, najčešće bez propagirane lakoće, gde ne koristite magiju već ruke, glavu, srce, strpljenje i mnogo ljubavi da se to najfinije tkanje ne bi pocepalo i pokidalo. A kada se pocepa ono se zakrpi. Ne baca se odmah i menja za novo, jer se tako zatrpava duša. Zato te zlatne niti ne katujte već ih povežite, prepovežite, razmrsite, raspetljajte,i tek onda, ako se ne slažu razdvojte, ali sa ljubavlju i strpljenjem.
Autor: Vesna Simović – Putnica
