Ne, ovo nije priča o feminizmu
Davne 1922. godine sa samo 28 godina, na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirala je jedna od najznačajnijih žena sa ovih prostora. Ksenija Atanasijević, prva doktorka nauka na ovim prostorima, prvi ženski predavač na Beogradskom univerzitetu.
Osim svega ovoga u čemu je bila prva, bila je i prva žena-žrtva nečega što se danas zove mobing na fakultetu, na kojem je predano radila.
Čaršijske priče koje ne trpe uspeh i ne praštaju ženi mesto koje su svojom pameću zaslužile, a koje u tadašnjem ali i današnjem društvu mogu zauzimati samo muškarci, su joj blokirale put koji svaki muški genije ima slobodan. Još ako kao karakterne osobine imate borbenost i hrabrost, onakvu kakvu mogu samo žene da imaju, onda je ceo svet (ne nužno samo muški, jer vas i žene koje nemaju takvu hrabrost ne vole) protiv vas.
Prvi put kada sam pročitala njenu biografiju osetila sam veliku tugu. Prepoznala sam je i u njenim krupnim očima u kojima se vidi ta njena neograničena duša koja nosi breme praroditeljskog greha i svih nepravdi učinjenih ženama. Prepoznala sam je, jer je to ista ona tuga koja isijava iz očiju mnogih žena koje poznajem i susrećem, ali i ona koju su mi transgeneracijskim putem u nekom opštem osećaju nepravde ovog sveta prema Ženi prenele moje bake i majka. Vremena i ženske sudbine su različiti, ali je ta tuga jedinstvena i nedeljiva, ali i nekako sve veća.
Brilijantni ženski um kao greh
Briljantnost ženskog uma u ovom svetu se ne prašta. To je veliki greh kojeg nema u nomenkalturi ostalih grehova, ali se uredno naplaćuje.
Nije oprošeteno Evi koja je ubrala jabuku sa drveta spoznanja, nije oprošteno ni Kseniji. Njena izvanrednost i genijalni um koji su kratko imali dostojnu publiku u beogradskoj čaršiji nije bila oproštena od onih koji su i tada i kao i danas suvereno imali društveni monopol nad njim. Teritorije nisu ono čime se vlada u ovom svetu, onaj ko zaposedne ljudski um taj je gospodar ovoga sveta. A za žene uvek ima dovoljno prostora da se bave nekim manuelnim poslovima.
Kontraverze oko njenog učitelja i mentora i glavnog mučitelja, koji je prema Kseniji bio naročito surov da bi sprečio čaršijske priče o njihovoj bliskosti, bile su samo uvod u tihi progon kolega i tadašnje naučne zajednice. Kseniju optužuju za plagijat, a u progonu učestvuje i njen mentor koji joj nije oprostio što je krenula svojim filozofskim putem, ne prateći njegov. Kseniju su hapsili i Nemci i komunisti. Nemci je nisu osudili ali komunisti jesu i to na gubitak građanskih prava i zabranom svih njenih knjiga i radova. Dostojanstvena do smrti umrla je 1981. godine i sahranjena na Novom groblju ali i njeni posmrtni ostaci su raskopani, a grobno mesto prodato.
Nisu žene samo žene – one su i Čovečice
U našem narodu postoji jedna kletva koja glasi: “Dabogda mu zemlja kosti izbacila“. Tim strašnim rečima je proklinjan zločinac i onaj koji nije zaslužio da budu tretirani kao čovek. Ksenija zaista nije bila taj poželjan čovek u svetu umnih jer ona je bila Čovečica. Za Kseniju i njen genijalni um nije bilo mesta ni na fakultetu, ni u naučnoj zajednici, ni u visokom beogradskom društvu, ali ni u zemlji za njene kosti.
Žanka Stokić bila je jedna od najvećih naših glumica. Njena biografija je takođe teška i bolna. Sa samo 14 godina, period kada su nečije kćerke danas sedmi razred osnovne škole, udali su je za sreskog abadžiju, (krojač narodnih nošnji) jer je očuh nije želeo u blizini. Od muža beži u pozorišnu trupu. Mnogobrojne uloge uključujući čuvenu Gospođu ministarku koju je za nju napisao Branislav Nušić odigrala je za beogradsku čaršiju. Žanka je umrla 1947. godine samo tri dana nakon što su joj saopštili da joj je kazna od osam godina gubitka nacionalne časti ukinuta i da može ponovo da igra u pozorištu. Žanka Stokić je rehabilitovana tek 62 godine nakon svoje smrti, 2009. godine.
Ovim dvema ženama zajedničko je što su bile raskošnog talenta, raskošnog uma, slobodnih shvatanja i što su bile Čovečice. Čovečice nisu samo žene, Čovečice su žene koje svojim stavom, znanjem i prkosom ne pristaju da se njima vlada. One su te koje suvereno vladaju sobom i svojim umom. One nisu nečije, već samo svoje. One vladaju ženskom stvaralačkom energijom, gledaju na svet umom koji je širi za čitavo polje srca od muškog i dubinom svoje nepregledne ženske duše. One ne manipulišu svojim ženskim čarima muškarcima i tako vladaju iz senke u ovom svetu, kao većina žena, one vldaju svojim briljantnim umom i čistim srcem. Jedna je vladala tako za svojom katedrom, a druga na daskama gde se izliva stvaran život pod izgovorom umetničke slobode.
Čovečice se ne bore za veća prava žena one znaju da su im sva prava izvorno data od Boga, a ne od onoga od čijeg su rebra nastale.
Tragajući za razlozima ovakvih bolnih nepravdi prema ženama koje one nose na svojim leđima i imaju izazovne sudbine ako se ne povinuju muškom autoritetu iz generacije u generaciju, došla sam do mesta gde je po mom mišljenju napravljen model za formiranje takvog društva gde žena nema samostalnost.
U Bibliji je Eva napravljena od Adamovog rebra. Takav način nastanka živog bića se ne uklapa ni u jedan biološki niti filozofski koncept o nastanku živih bića na Zemlji. Zašto je u svetu gde i mušku i žensku decu rađaju Žene, Ženi namenjen nastanak od delića čoveka. Ona nije čak ni cela ruka ili organ već od delića jednog organa. Ona tako napravljena nema glavu, nema integritet, hiljadama godina prati domicil muža, uzima njegovo prezime i pripada muškarcu koji je njen gospodar. Neka mi ne zamere hriščanski vernici gde i sama pripadam, sveštenici, teolozi i religiolozi – volela bih da razmislimo malo o tome.
Ovo nije samo religijsko pitanje već filozofsko, antropološko i sociološko ali i psihološko i pitanje naše samospoznaje i volela bih da sa tog aspekta razmotrimo koliko je ovakav model uticao na sudbine onih žena koje su se usudile da misle svojom glavom i prate svoje srce. Kako sa takvim informacijama kojim je uređen ljudski um žena može imati jednak tretman i položaj i u ovom svetu. Ona je kriva i srećna samo što je živa.
Pitam se kako bi svet izgledao da nije uređen po ovim principima i da je ženi, recimo, kao i u politeističkim religijama, data bar po neka uloga boginje. Tu je jedinstvena vlast podeljena nekolicini bogova ali i boginjama. Od svih boginja iz različitih kultura, i mudrosti i lepote i ljubavi (sve ove najlepše i najdublje ljudske osobine) su eto baš ženskog roda. Meni je najdraža ona, koja mi je arhetipski najbliža i po kojoj nosim ime – Vesna, boginja proleća, simbol života i rađanja novog ciklusa života. Morana mi nikada nije bila simpatična jer je ona boginja zime i smrti. Ali interesantno je da su u politeističkim religijama žene bile boginje, simbol i rađanja i smrti, poštovane i slavljene, a sa malim razlikama u svim monoteističkim religijama ženi je data neka simbolična uloga, eto tek da bude tu, uz muškarca.
Primirje je u nama
Kako se i zašto desilo da ona koja je po bezuslovnoj ljubavi koju oseća prema detetu, kapacitetu da voli svoje čedo i da mu oprosti i najveće grehe, bude najudaljenija od Boga? I da ne bude zabune, nije tako samo Ženi načinjena nepravda već i Čoveku.
Arhetipski i Čovek i Čovečica u sebi imaju i muški i ženski princip. Čoveku je taj ženski stvaralački princip prigušen ovakvom dominantnom ulogom koja mu je data i od njega je napravljen ratnik koji osvaja oružjem, a ne srcem. Ženski princip je stvaralački, a muški je onaj koji dominira u ovom svetu ega, gde um vlada, a srce je zanemareno. Da li je to srce zaista varljivo i ne treba ga slušati ili nas baš ono povezuje sa božanskim izvorom koji je u nama?
Često sam ova pitanja postavljala crkvenim velikodostojnicima, teolozima i religiolozima ali su odgovori uvek bili u okviru Biblijskog koncepta bez želje da se ovo pitanje posmatra filozofski i suštinski, a ne samo dogmatski. Moja želja da zavirim van ograde svoje religije i osvrnem se u prošlost, nije motivisana namerom da nekoga pokolebam u veri, već iz potrebe da sagledamo moguće uzroke nesklada i neravnoteže u ovom svetu.
Vladeta Jerotić je rekao da je glavni rat koji će se voditi u budućnosti onaj između muškarca i žene. Mi se nalažimo u sred tog rata. On se ne vodi samo na spoljnem planu već i u svakome od nas bez obzira na pol. Način da taj rat oko nas i u nama zaustavimo možda je taj da raspodelu moći između nje i njega učinimo pravičnijom. Da Ona i On budu ravnopravni pred Bogom u svim konceptima koji su nas posvađali i izazvali neravnotežu.
Ova priča nema nikakve veze sa feminizmom kao pokretom, već sa našim arhetipovima, kulturama, filozofskim i religijskim konceptima koji vladaju svetom. Svetom gde muškarci i žene umesto pomirenja na nivou srca, ratuju na polju ega. Svetu u kojem muškarci iskaljuju bes nad ženama svesni njene stvaralačke dominacije, a žene potisnutim nagomilanim besom zbog degradiranja i izgubljenog statusa Boginje.
Zamislite sada da su Ksenija i njen profesor i mentor živeli u ljubavi i zajednički stvarali, bez povređenog muškog ega i ljubomore, a da je Žanka odrasla u porodici ispunjenoj ljubavlju, jer njen očuh, ako voli njenu majku voli i nju? Da li bi ta transgeneracijska tuga i bol zbog nagomilane patnje žena kroz vekove prenosili sa generacije na generaciju i stvarala sve veći jaz i potisnuti bes između Čoveka i Čovečice i stvarala ratove, ili bismo svi osetili snagu ravnopravno raspoređenih snaga uma i ljubavi u nama u njima.
Ovaj svet bi bio svet harmonije i balansa, a ne neravnopravnosti i rata. Sve napisano u ovom tekstu su moja lična promišljanja i pokušaj da pronađem put pomirenja u svetu ratova. Nije mi namera da vređam bilo čija verska uverenja, već da potražim način pomirenja onih koji ratuju. Profesionalna deformacija jednog pravnika da vidi prednosti podele nadležnosti, a ne centralizacije moći, postavi pitanje zašto je crkvena hijerarhija samo muška i nađe pravni osnov za jednak tretman onih bez kojih ovaj svet nejednakosti ne bi postojao.
A iznad svega, pokušaj jedne Čovečice da Čoveka kao misleće biće natera da malo mućne svojom glavom, spusti oružje i da se zagleda u svoje srce gde je glavni link sa božanskim u nama.
Autor teksta: Vesna Simović – Putnica
