Kada ljubav postane dijagnoza
Živimo u realnosti gde svaki oblik ljudskog ponašanja dobija neku dijagnozu.
U vreme nesigurnosti, strahova i neizvesne stvarnosti, dijagnoze se postavljaju ljudima i ljudskim ponašanjima, a sistemske pojave koje kreiraju ta ponašanja uzimaju kao date i nepromenjive.
Krivica kao pravna kategorija jeste kvalifikacija koja se može utvrditi samo za pojedinca, a tako je i sa odgovornošću. Tako da krivicu za nestabilnost i poremećaj svih ljudskih vrednosti u svetu, koju ne možemo adresirati na neki sistemski konstrukt, moramo tražiti tamo gde nas koncept krivice upućuje, a to je pojedinac – čovek.
Za pojedinca koji se ne uklopi u društvene obrasce uglavnom se utvrdi da se nije adaptirao, da nije asertivan (samosvestan), da nije ispoljavao svoje emocije, nije dobro prošao kroz razvojni put ličnosti ili jeste, ali su ga životne nedaće skretale sa tog puta.
Fokus psihologije kao naučne discipline je na pojedincima koji su u svojoj izgubljenosti u svetu postali nefunkcionalani, a samim tim i nekorisni zajednici i to porodicama i društvu, ali i sebi.
Sudar sveta u nama sa svetom oko nas
Ilustraciju kako izgleda pojedinac koji doživi neku veliku transformaciju i postane nefunkcionalan u kontekstu koji od njega očekuju porodica i društvena zajednica, sjano je opisao još davno Franc Kafka u svom delu „Preobražaj“.
Kafkina umetnička sloboda i imaginacija su oslikale realnost međuljudskih odnosa u situaciji kada čovek postane potpuno nekoristan, tako da postaje teret čak i za porodicu koja želi da ga se otarasi, da bi normalno funkcionisala. Tu priče o socijalnoj odgovornosti i brizi za čoveka kada nije u stanju da privređuje, prestaju da važe i postaje jasno da su samo priče za uspavljivanje čovekove svesti.
I dok svi poznati društveni sistemi oko nas padaju kao kule od karata, dok se „opšti interes“ menja za sebični, individualni, bez saosećanja za drugog, svi oni kojima pucaju mentalne slike u skladu sa kojima su formirali svoje ličnosti i koji ne mogu da se adaptiraju takvom sistemu vrednosti, dobijaju dijagnoze.
I umesto da se fokus za analizu uzroka tolikih poremećaja kod ljudi usmeri ka bolesnom sistemu koji banalizuje sve ljudsko, obični i normalni ljudi, koji funkcionišu u skladu sa ljudskim principima leče se kod psihoanalitičara kao nefunkcionalni. Njihove ljudske nesavršenosti da osćaju tugu, bol i patnju u uslovima neoliberalnog sistema ili tehnokratije tretiraju se kao neosnovani gubici energije koja je potrebna mašini sistema da bi hrlila napred i mlela suptilne ljudske osobine.
Da li smo saputnici ili sapatnici?
Ljudska psiha se posmatra kao skup dobro formiranih osobina ličnosti (onih koje se uklapaju u društveni sistem) i onih neusklađenih, koje pojedinac ne može da integriše u svoju ličnost.
Čini se da su glavni kriterijumi za normalnost, funkcionalnost osobe da ne oseća patnju dok izvršava aktivnosti. Da bi se uklopio i adaptirao u zadatu sredinu i rešio sukobe između svog individualnog osećaja sveta i onog koji je zadat, pojedinac mora da napravi odbrambene mehanizme (paterne) odnosno da stavi masku prema drugima i njihovim očekivanjima. Te maske se menjaju od situacije do situacije i rade svoj posao dobar deo života, obično do četrdesetih godina, kada unutrašnji maskirani svet nekako oživi i čovek počne da se pita ima li neke više svrhe u njegovom životu, osim ispunjavanja očekivanja drugih i igranja zadatih uloga.
Tada postavi pitanje sebi gde je on u svom životu i koliko ga ima u svim tim ulogama?
Ako potraži stručnu pomoć kroz psihoanalizu može da razotkrije podsvesne programe koji deluju jače od svesnih. Onda se traže uzroci formiranja tih obrazaca i nalaze se uglavnom u genetici ili porodičnom okruženju. Obično je u pitanju neadekvatan odnos sa majkom ili ocem, koji treba da budu primarni izvori ljubavi i punjači za celoživotno samopouzdanje. Ta sredina i odnosi se sve češće proglase toksičnim (još jedan termin pored empatije koji nije bio u upotrebi do nedavno) postavi se dijagnoza, osvesti unutrašnje povređeno dete koje ste vukli sa sobom dok ste se pravili odrasli i veliki, predlože se korisne rutine kojima treba da zavolite to unutrašnje dete tj. sakrivenog sebe i krene se na put integrisanja nove zrele ličnosti.
Uz stručnu pomoć onih koji su izučavali sve aspekte ljudskog ponašanja i psihe, počinjete da shvatate da niste imali baš srećno detinjstvo, da ste dobili traume u odrastanju koje niste zacelili i da je sada momenat da se time pozabavite detaljno kroz terapije.
Kako je sve veći broj nesigurnih ljudi i onih bez bazičnog samopouzdanja, broj nesnađenih pojedinaca u ovom svetu se povećava, kao i broj pacijenata, a broj psihologa, psihoanalitičara i psihijatara (u daljem tekstu: 3P) raste geometrijkom progresijom.
Dovoljno je da pogledate bilo koju emisiju, pročitate bilo koje novine ili bacite pogled na društvene mreže i da vidite da su glavni analitičari naše stvarnosti pored onih geopolitičkih – psihoanalitičari.
Tako deluje da većina ljudi (bar od onih koje poznajete a ne oni koji vam se srećno smeše sa ekrana) ima mentalne ili duševne probleme, da duboko pate jer ne mogu da se adaptiraju u nove uslove života. A za to vreme masovnih dijagnoza, društveni narativ je takav da su se sve ljudske vrednosti svele na novčanu vrednost, te ako nemate brdo para vi ste po društvenim kriterijumima neuspešni, odnosno nedovoljno funkcionalni. U želji da budu funkcionalni i da se adaptiraju okolini na način kako društveni sistem promoviše (da imate džak para, letujete na lux destinacijama, budete vip osobe i budete popularni) ljudi saznaju da je njihova prevelika emotivnost i saosećajnost ustvari dijagnoza graničnog poremećaja ličnosti.
Otkrije se i da odnos sa majkom nije bio adekvatan i ispunjavajući i da su stvorili odbrambene mehanizme u vidu maske da se zaštite od preteranih očekivanja. Prepoznaju da su bili „zlatno dete“ ili „crna ovca“ u porodici. Ali tu nije kraj već su i partnera izabrali po meri svoje traume, a ne iz ljubavi, da su u njemu tražili majčinsku ljubav, a ne onu zrelu…. i tako, ako ste mislili da imate samo mali problem, jer se vrednosti vašeg unutrašnjeg sveta ne uklapaju u vrednosti sveta oko vas, ispostavi se da na svojim leđima nosite sve traume ovog sveta i da je sve drugačije od onoga u šta ste verovali. A verovali ste da ste sve ispravno i odgovorno radili baš onako kako su vam govorili autoriteti, vredno ste učili, marljivo završavali škole, tražili i našli posao u struci, bili pažljivi prema bližnjima, rođacima i komšijama, iz ljubavi stvarali svoju porodicu….
Ali sve to nekako nije bilo dovoljno za standarde nove normalnosti i sada se osećate nerealizovano, nefunkcionalno i nemoćno. Da li primećujete neku nelogičnost u svemu ovome?
Pa taman da pola sveta budu samo psihijatri, a druga pacijenti, ne može se izlečiti čovečanstvo, jer se bolest traži i postavlja ljudima sa normalnim osobinama ličnosti koji ne mogu da se adaptiraju bolesnom sistemu, a ne u tom poremećenom sistemu.
Biti pesnik nije normalno
Ljudi su relativna i nesavršena bića, bića koja kroz greške uče i izgrađuju ne samo svoju ličnost već i svoju dušu (još jedan pojam koji je nejasan i nedefinisan a o kome se toliko govori uglavnom u marketinške svrhe). Svaki čovek je potpuno izvoran (autentičan) sklop emocija i mentalnih konstrukcija sazdanih iz uverenja, a koji je uslovljen kulturom, tradicijom i obrascima sredine iz koje je potekao i u kojoj se razvijao.
No, društvene potrebe su u poslednjih trideset godina (na „našim prostorima“) postale takve da treba napraviti samo kalupe u koje treba ta izvorna ljudska bića spakovati i napraviti ih dovoljno istim da se njima može lakše upravljati i da se efikasnije koristi njihova snaga.
Tako umesto prirodne ljudske solidarnosti (koja je svojstvena čak i životinjama) u sistemu koji je motivisan željom za maksimalnim korišćenjem ljudskih potencijala, bez najmanjeg gubitka, nema prostora za sve te ljudske nesavršenosti koje su ljudima svojstvene. Tu izgleda nema puno prostora za tu ljudsku „autentičnost“ (iako današnji gurui ali i naučni autoriteti samo o njoj govore) jer je ona neracionalni gubitak eneregije, a u krajnjoj meri se može smatrati čak i društvenom opasnošću jer ugrožava sistem istosti.
Jer ako nisi društveno funkcionalan (da obavljaš samo one funkcije koje su društvu isplative) već si neki pesnik suptilne duše koji bi umesto građevinskim poslovima ili poslovima dostave ili nekim od sve brojnijih zanimanja u IT sektoru, da piše o najsuptilnijim i najuzvišenijim osećajima, ti ćeš u društvu koje ne neguje ili čak omalovažava takvu delatnost biti proglašen nefunkcionalnim i dobiti dijagnozu.
Sa takvom kvalifikacijom pesnika sam se prvi put susrela pre pet godina kada mi je potencijalni štampar za knjigu, pričajući o pesnikinji kojoj je objavio zbirku poezije, pokazao gest rukom za nekoga ko nije zdrav (u narodu poznato kao lud) uz reči: „Znaš ona je pesnikinja“. Samo nakon nekoliko godina u jednom ozbiljnom podkastu koji se bavi mentalnim zdravljem čula sam i stručnu kvalifikaciju da među pesnicima i umetnicima ima najviše onih koji imaju poremećaje ličnosti?!
Psihoanaliza u funkciji kapitalizacije čoveka
Ne mogu da se otmem utisku da je taj narativ sa nivoa običnog čoveka koji ima predrasudu o suptilnim oblastima ljudskog delovanja za koje nema sluha, došao do ozbiljnih autoriteta iz oblasti mentalnog zdravlja. Šta ako pesnici, pisci, slikari (umetnici uopšte) zaista dobiju
dijagnoze i budu tako kvalifikovani? Jer za društvo koje je sve ljudske vrednosti svelo na novčanu vrednost i nikome nisu važni pesnici, oni de facto mogu postati nefunkcionalni, a nefunkcioanlnost je već ozbiljan osnov za dijagnozu mentalnog ili duševnog poremećaja.
U kom pravcu će čovečanstvo otići bez najuzvišenijih oblasti koje nadvisiju običnu društvenu i ekonomsku produktivnost?
Kakav će svet biti bez slikara, pesnika, kompozitora, pisaca koji nisu postali copywriteri ili web dizajneri za neku marketinšku agenciju ili multinacionalnu kompaniju? Ili psihijatara koji ne pomažu više čoveku, već poslovnim timovima velikih korporacija da imaju bolju poslovnu produktivnost? Da li će kritička miso biti ugašena i proglašena za “fake news” ili verbalni delikt? Zar će svaka greška kao normalan proces učenja biti proglašena dijagnozom kao i svaki oblik ljudskog ponašanja koji nije maksimalno racionalizovan u smislu strogog usmeravanja na onu funkciju koja je u tom momenetu najkorisnija za sistem?
Zar će svi biti zidari, automehaničari, lekari, advokati, IT stručnjaci, digitalni autori, tj baviće se samo onim zanimanjima koje su tržišno isplative, a sve ono što se tiče umetnosti, ili zdrave kritičke misli, ako nije primenjivo i ako se ne može pojesti, biće dijagnoza. Ili će svi ljudi dobiti dijagnoze jer nisu savršeni kao AI, i njihova ponašanja su nepredvidiva, a energiju umesto u kripto valute, virtuelne platforme i stvaranje veštačke intligencije usmeravaju na neke nekorisne ljudske stvari kao što su osećanja, ili griža savesti ili saosećanje, ili ne daj Bože ljubav koja je u očima stručnjaka samo hormonski poremećaj i privremena neuračunljivost koja ima svoju biološku funkciju u stvaranju potomstva.
Ako sve budemo sveli na te profesionalne i tržišno usmerene funkcionalnosti, a svako drugačije i previše emotivno ponašanje proglasili neracionalnim gubitkom energije ili dijagnozom kakav svet ćemo izgraditi? Svet robota ili svet ljudi?
Zato dragi 3P, i svi ostali ljudi koji se bavite ljudskim zanimanjima, izvucite glavu iz literature koja vam diktira da svakom obliku ljudskog ponašanja treba dati dijagnozu, pogledajte širi kontekst i u kakvom društvu živite.
Konsultujte se sa nekim sociologom, antropologom, pravnikom, umetnikom, geopolitičarem, stručnjakom za bezbednost ili bilo kim ko ima apstraktni način razmišljanja i vidi šire od onoga što je vaša „niša“. Pa onda, nakon takvog sagledavanja svih aspekata koji utiču na mentalno i duševno zdravlje, da se postavi jedna zajednička dijagnoza bolesnom društvu i bolesnim vrednostima u čijim smo kandžama toliko dugo, da smo poverovali da su samo ljudi bolesni, a da su sve te neljudske stvari, koje nam se nameću kao društvena funkcionalnost, zdrave. I tek kada se ustanovi glavni izvor svih poremećaja i primeni adekvatna trepija možemo krenuti u pravcu ozdravljenja.
Autor: Vesna Simović – Putnica
