Četvrti nastavak studije o dinamici svesti
„Ljudske emocije se koriste kao izvor energije, a događaji koji izazivaju masovnu tugu, bol ili strah su okidači koji okidaju te nevidljive energetske strune kojima su svi ljudi povezani. Tako se stvara ogromna količina energije koja se bežičnim putem, tj. tim nevidljivim ljudskim strunama ili žicama po kojima „sviraju“ oni koji izazivaju te visoke vibracije, prenosi na kreatore tih događaja i tako se oni osvetljavaju i osnažuju kao važni i značajni. Otuda ratovi, krize, zastrašujuće informacije u medijima koje potresaju ljude, klovnovi koji vladaju nekim državama i prave skandale, gafove ili gluposti, samo da bi „svirali po nervima ljudi“ i da bi im na taj način uzimali životnu energiju. Tako se čovek, njegovo telo i emocije, i njegov životni potencijal koriste kao instrument za generisanje ogromne količine energije koju koriste oni koji plasiraju takve informacije i proizvode takve događaje.“
Kako je čovekovo telo oteto, a čovek zatvoren u mentalnu sferu svog uma?
U čovekovom telu je glavni izvor životne energije. Čovekov energetski sistem nesmetano radi kada postoji impuls životne energije od srčane radnje, do moždane aktivnosti. Ta energija se u starim kulturama nazivala prana ili či. Bez tela i energetskog toka kroz telo nema ni ideja, niti mentalne sfere čoveka. Telo je glavna baza čovekovog energetskog sistema. Dok je taj ljudski „hardver“ u dobrom stanju, dok prima struju i dok ona teče kroz njega, i softver i misaoni programi će raditi, odnosno funkcionisaće ceo sistem. Međutim, ta činjenica se danas mnogo ne ističe, ističe se čovekova svest koja je samo informaciona i mentalna sfera čoveka. Telo je zaboravljeno.
Nekada, kada je fizička snaga čoveka bila glavni izvor energije za one koji su je koristili, čovek je koristio svoj fizički kapacitet – ruke, noge i snagu svog celokupnog fizičkog tela. Na taj način čovek je komunicirao sa svim delovima svog tela i bio u fizičkoj kondiciji, a samim tim i fizički zdraviji. Njegova mini elektrana tj. njegov organizam je besprekorno funkcionisao. Prelaskom na industrijsku proizvodnju i na mašine koje zamenjuju čovekov fizički rad, čovek sve manje koristi svoje fizičke sposobnosti, sve više se koriste samo pojedine specifične radnje i pokreti. Ono što se naročito razvija jeste čovekov intelekt i informaciona sfera čoveka u kojoj neprestano stvara nove ideje i načine da svoj fizički rad zameni mašinskim. Tako čovek svojim umom intenzivno menja samog sebe, ali ne na dobar način već zapravo ukida samog sebe i svoje osnovne životne funkcionalnosti. Tako što je veća mentalna sfera, manji je udeo fizičkog aspekta čoveka a samim tim je čovek u većem disbalansu i neravnoteži. Kompjuterskim rečnikom rečeno čovekov hardver nema kapacitet da podrži toliku količinu i kapacitet programa i češće se i brže kvari čitav sistem.
Idući samo u tom intelektualnom smeru, čovek je prestao da koristi cele ruke da bi napravio nešto jer taj deo posla su preuzele mašine koje to rade umesto njega. Osim ruku čovek je prestao da koristi i noge jer može da radi i misli sedeći. Čitav obrazovni sistem je napravljen da deca budu sedeća misleća bića, i da tako degradiraju pokret i svoje fizičke sposobnosti. Kada odraste jedan prosečan đak, on je sedeće misleće biće koje u procesu rada koristi samo svoje ruke i naučene misaone obrasce. Danas je još gora situacija jer veliki broj ljudi za obavljanje poslova više ne koristi ni cele šake, već samo jagodice na prstima – koje im služe samo da bi kucali po tastaturi tj. ekranu gde je dovoljan samo blagi dodir. Jer to je danas za većinu dobro isplativih poslova dovoljno. Da kucate jagodicama prstiju po ekranu ili tastaturi.
Kineska medicina koja je stara četiri hiljade godina, kao i akupunktura i refleksologijia, znaju, a to je i zapadna neuro nauka potvrdila, da se na tabanima (koji se sve manje koriste za kretanje) i šakama (koje se sve manje koriste za ručne poslove) nalaze akupunkturne tačke koje su povezane sa organima u ljudskom telu. Kada čovek koristi noge da hoda i koristi cele šake on prirodno komunicira sa svim delovima svog tela, povezuje se u celovit sistem gde svaki deo tela prima i šalje signale da je organizam celovit i integrisan i da svi delovi komuniciraju među sobom.
Kada čovek koristi samo jagodice na prstima on ne komunicira sa svojom jetrom, ili plućima ili slezinom, bubrezima ili srcem, već samo sa – glavom. Jer se na jagodicama prstiju nalaze centri i tačke za glavu. Tako da je zahvaljujući razvoju umnih sposobnosti, naspram fizičkih, čovek postao samo velika glava koja nema informacije niti svest o ostalim delovima svog organizma. Kako u ljudski mozak konstantno pristižu informacije iz medija i iz spoljnjeg sveta, tako se čovek praktično odvojio od informacija iz svog tela, a relevantna istina postaje samo ono što kroz medije pristiže konstantno u čovekovu glavu. Ono što dobije kroz aplikacije i ekrane. Dakle, čovek o čijoj svesti se mnogo priča danas, je potpuno nesvestan da je zaboravio na svoje telo i da se načinima rada potpuno odvojio od njega. Odvajanjem od tela čovek se odvaja i od svojih emocija, jer je telo signalna tabla i polje za ljudska osećanja i emocije.
Ko kontroliše emocije – kontroliše ceo sistem
Odvajanje od tela i telesnih funkcionalnosti nije samo posledica modernog načina rada i industrijskog razvoja. Već vekovima zahvaljujući religijama telesnost čoveka i telo je proglašeno za prolazno, trošno a često i izvorom greha, pa čak i demonsko. Čovek je religijski usmeren na ideju uma o večnom životu, kao i na neka druga „nebeska carstva“ dok ovozemaljskim carstvima već vekovima vladaju oni carevi koji zajedno sa crkvenim establišmentom uzimaju samo za sebe životnu energiju drugih ljudi. Tako ljudi nisu povezani sa svojim telom, oni su u mislima, u čekanju nebeskog raja i nekog lepšeg mesta. Nisu sada i ovde već u obećanoj budućnosti boljeg života i raja u drugoj dimenziji.
Ni danas nije mnogo drugačija mantra nove duhovnosti ili spiritualizma. Sada umesto raja, svi čekamo petu dimenziju, vanzemaljce sa drugih planeta u narativu naučne fantastike(oblast popularne nauke) ili spasioca Hrista koji će oživeti mrtva tela i podariti ljudima večni život. U petoj dimenziji je, kažu, visoka frekvencija gde čovek nema ego, gde su svi jedno i gde je neka vrsta modernog raja. O svemu tome naravno nema nikakvih dokaza, već samo slepa vera koja služi da čovek izgubi pojam o svojoj fizičkoj sferi, o svojim ljudskim potrebama u ovoj fizičkoj dimenziji i o tome da sve ono što on radi i proizvodi u fizičkom svetu pripada nekom ovozemaljskom caru, biznismenu ili državnicima, dok on živi kao rob i čeka taj raj ili tu petu dimenziju. Vrlo interesantno odvlačenje pažnje baš od sadašnjeg trenutka i integrisanosti tela, uma i duha, o kojoj nova duhovnost govori kao o ključnoj. Samo što taj ključ drže moderni gurui i novi sveštenici i pod njim se i dalje čuvaju ključne informacije od većine običnih ljudi.
Čini se da se ova igrica sa ljudskim umom i odvajanje od tela vrši vekovima, samo na drugačiji način.
Mali problem je u tome što niko tom malom čoveku sa velikim slovom Č nije rekao da se to jačanje potencijala ne koristi za njegovu ličnu obrobit, osobađanje, zdraviji i kvalitetniji i duži život, već za veliko umrežavanje ljudi u novi veliki energetski sistem, gde su ljudi samo male baterije, antenice ili predajnici, ali tehnološki napredniji i pod većim naponom, i da se tako brže istroše.
Zašto je ljudsko telo ključno i zašto se čoveku odvlači pažnja od njega?
Pored toga što je fizičko i mentalno biće, čovek je i emocionalno biće, tj. ima sposobnost da bez reči registruje i oseti stanja u kojima se drugi nalaze i da sa njima saoseća – da oseti vibraciju. Da bi čovek osećao i da bi se povezao sa svojim sopstvom i sa drugima potrebno mu je telo. Bez povezanosti sa sopstvenim telom čovek živi samo u metalnom klaudu informacija koje stižu spolja i koje ga drže odvojenim od svih elemenata svoga bića. Ljudi koji nemaju osećanja i nemaju sposobnost da osećaju, ne razumeju ni sebe niti prirodu čoveka. Jer osećanja su kapija u najmističniju sferu čovekovog bića.
Emocije su nesrećnom naučnom podelom ubačene u iracionalni deo čovekovog sopstva, tako da su suprotne racionalnom delu čoveka. U tom dualzmu između racionalnog koje se smatra prihvatljivim, razumnim i poželjnim i neracionalnog, iracionalnog i nepoželjnog koje je predstavljeno kroz emocije, čovek živi u konstantnom ratu gde se emotivni deo njegovog bića bori za priznanje i postojanje.
Zbog takve naučne podele emocije su sve do polovine dvadesetog veka bile stigmatizovane i zapostavljene. Ta prevlast uma, u odnosu na nepoželjne emocije je dovela do velikog disbalansa u ljudskoj prirodi, gde su generacije osakaćene i napravljene emotivnim invalidima, jer im je potisnut deo sopstva zadužen za osećanja. U toj neprirodnoj podeli bolje su prošle žene, jer je njima koliko toliko dozvoljeno da imaju tu „emotivnu slabost“ tj. da osećaju i izražavaju emocije. Ali baš zbog toga ih ostatak muškog sveta, kojima su emocije potpuno zabranjene, ne smatra ozbiljnim i konstitutivnim faktorom u ovom svetu baš zbog te njihove sposobnosti da osete emocije, jer se to u muškom svetu smatra duhovnom slabošću. Žene se stigmatizuju što su zadržale sposobnost da osećaju i pokažu osećanja, a za to su se pobrinula muška duhovna društva od religijskih, preko tajnih društava, pa do savremenih gurua, koja su isključivo muška ili u njihovom žargonu „bratska“ . Sva ta bratska društva zastupaju stav da sestre ne mogu imati ozbiljniju ulogu u društvu, osim pomoćnih i manuelnih profesija, jer ih navodno emocije sprečavaju da donose zdravorazumeske i racionalne odluke.
Tako je sposobnost žene da se poveže sa emotivnim delom sopstva koji ima svako ljudsko biće bez obzira na pol, proglašena slabošću, grehom i nestabilnošću, iako je to suštinska prednost ljudskog bića da bude povezan sa sva tri dela svog sopstva. Da čovek, gde spadaju i žene, bude celovit i integrisan.
Emocije se smatraju slabošću do te mere da je sve veći broj ljudi potpuno odvojen od njih, stvorivši odbrambene mehanizme narcizma ili psihopatije, koje su karakteristične po tome da ljudi sa takvim poremećajima nemaju ni minumum osećaja ili empatije za drugog čoveka. Takvi ljudi su potpuno odsečeni od emocija i samo imaju kognitivne informacije o ponašanjima koje liče na ona kada čovek oseća neku emociju. U svetu u kom se takva osobina čvrste racionalnosti i odvojenosti od emocija, umesto patologije smatra vrednošću i vrlinom, teško je očekivati da se ljudsko biće centrira i živi u ravnoteži svog sopstva iz sva tri centra svoga bića – fizičkog, emcionalnog i intelektualnog.
Kako je nauka doprinela stigmatizaciji emocija kroz pogrešnu klasifikaciju?
Od polovine prošlog veka nauka se fokusirala na nevidljivi deo ljudskog bića tj. na ono što je vekovima ignorisala i smatrala nečim nižeg reda, a to su emocije. Ne znajući mnogo o njima i gde da ih smesti nauka je emocije smestila u mentalnu sferu čoveka koja je takođe nevidljiva. Kako se nauka koja je čoveka podelila na vidljivo tj materiju i nevidljivo, držala samo te dualističke teorije, ona je emotivni deo čoveka, koji je poseban deo čovekovog sopstva smestila u mentalnu sferu iako se osećanja ispoljavaju na telu. A onda je taj mentalni deo podeljen na racionalni deo, a emocije su svrstane u iracionalno.
Tako su emocije smeštene na pogrešno mesto i ostale u sferi iracionalnosti koja predstavlja opet neku vrstu etikete ili čak dijagnoze, za osobu koja pokaže preterane emocije, ako zaplače u društvu ili javnom mestu, ako pokaže bes ili ljutnju. To se smatra izletanjem iz dozvoljene racionalne društveno prihvatljive ravnoteže. U principu svako ljudsko pokazivanje emocija, pa čak i danas smatra se slabošću, neodraslošću, infantilnošću.
Sa druge strane strogo kontrolisanje emocija, njihovo ne pokazivanje smatra se društveno prihvatljivim. I na taj način se stvaraju ogromni električni naboji u nesvesnom koji kada se aktiviraju mogu da izazovu društvene poremećaje, ratove i prirodne kataklizme. Inače poređenje ljudskog tela sa Zemljom nije slučajno. I ljudsko telo i Zemlja su fizička tela koja rade po istim principima i zakonima. Vremenske prilike i neprilike u prirodi su posledica i tih potisnutih emocija, raspoloženja i neraspoloženja u ljudima, jer mi ljudi smo integralni deo prirode. Iako nas um uporno odvaja i separatiše od nje.
U takvoj konstelaciji, gde su emocije kao najvažniji deo ljudske životne sile, proglašene neprimerenim, od religijskih i duhovnih koncepata pa do naučnih podela i društvenog narativa, teško je da čovek bude normalan.
E sada, kada smo kod tog pojma normalnosti ne postoji standard normalnosti i to je još jedan od problema koji imamo.
U kontekstu ljudske tricentrične prirode normalnost bi bila usklađenost emocija, fizičkog i intelektualnog, dakle usklađenost sva tri dela čovekovog sopstva. Princip normalnosti je princip balansa i usklađenosti. To je prava integracija čoveka koja predstavlja sklad i prihvatanje čovekove sveukupnosti, bez odbacivanja emocija kao neprihvatljivih, što je vekovna stigma. Međutim zbog nepoznavanja te oblasti i njenog ignorisanja, njene nepredvidivosti i viševekovne neprihvatljivosti, emocije su i dalje tabu tema i nešto što ljude plaši. A čoveka plaši samo ono što je nepoznato. Taj strah, koji je pre svega emocija visokog inteziteta je glavno gorivo i energetski resurs, čije zalihe koriste oni koji znaju da naprave vrtloge emocija u čoveku. Jer ko zna da upravlja i da kontroliše emocije taj kontroliše situaciju, pa tako ceo svet.
Kako se globalno diriguje ljudskim emocijama?
Emocije služe kao energetski izvor i nevidljivo gorivo. Zato su one ključne, skrivene, zakopane duboko u podsvesti, još uvek nedovoljno ispitane i stigmatizovane vekovima kroz sve društvene koncepte. Ljudima koji su nesvesni svojih potisnutih emocija ogromne snage, koji nisu naučeni da ih osete i ispolje, već samo da ih potisnu, najlakše se manipuliše baš preko njih.
A to se radi tako što, oni koji imaju psihopatske strukture ličnosti koje nemaju dodira sa emocijama „sviraju po živcima“ ili tačnije žicama ljudi koji su sposobni da se emocijama povežu. Ovo sa sviranjem po živcima nije samo žargon već najdublja istina o strukturi ljudskih emocija, gde se emocije mogu lako aktivirati preko nevidljivih struna.
Ako je sve frekvencija, a svi se danas slažu oko toga da jeste, različite amplitude izazivaju različite vibracije na skali ljudskih emocija – od radosti do tuge. Praktično čovek je harmonijski splet žica i tonova različite visine od DO do SI. Bukvalno rečeno – čovek je instrument. Onaj ko zna da ubode pravu žicu, postiže snažan efekat kod čoveka. Da bi se sviralo po tim ljudskim žicama (strunama) nije potrebno da se ljudi dodirnu, dovoljno je da im se da informacija koja će izazvati reakciju i stanje koje je adekvatno određenoj emociji. Tako se daljinski informacijama koje mogu da izazovu duboke i visoke emocije kod ljudi pritiskaju žice na čovekovom instrumentariju.
Tako recimo, informacija da ljudima preti neka masovna bolest, čemu je celokupan ljudska populacija svedočila pre pet godina, ili rat, izaziva emocije visokog inteziteta tj. najviše i najniže tonove u čoveku.
Tako koristeći celokupnu svetsku populaciju, poput hora ili sinfonijskog orkestra, različiti i sve brojniji dirigenti izvode svoje kompozicije na celokupnom čovečanstvu poput ogromnog simfonijskog orkestra,i izazivaju ogromnu energiju generisanu strahom. Tako da ovom svetu ne trebaju ni nafta, ni termoelektrane, ni nuklearke, ni solarna energija… Sva energija se dobija od ljudi tako što im se različitim informacijma izazivaju različita stanja i ta brza promena stanja je zapravo generiše ogromnu količinu energije.
Sa napretkom nauke, centralizacijom medija i informacija koje se neverovatnom brzinom i u kratkom roku prošire po celom svetu, možete li zamisliti kolika se samo energija generiše dok različiti ludi dirigenti svojom palicom diriguju tako što kreiraju događaje koji nisu smisleni, korisni i namenjeni dobrobiti običnog čoveka, već su namenjeni samo izazivanju intenzivnih emocija kod ljudi.
Zamislite samo koliko se energije generiše na jednom teniskom meču kada igra srpski a odnedavno i grčki Bog? Ili na jednoj košarkaškoj utakmici? Ili kada se iznesu novi Ebštajnovi zastrašujući dokumenti? Ili kada se desi odron ili pad nadstrešnice? Ili kada se izvrši atentat na nekog predsednika od Kenedija, Indire Gandi ili Martina Lutera Kinga? Ili kada su svet šokirale vesti o smrti Majkl Džeksona, Džordž Majkla, Vitni Hjuston, Ejmi Vajnhaus…
Ljudske emocije se koriste kao izvor energije, a događaji koji izazivaju masovnu tugu, bol ili strah su okidači koji okidaju te nevidljive energetske strune kojima su svi ljudi povezani. Tako se stvara ogromna količina energije koja se bežičnim putem, tj. tim nevidljivim ljudskim strunama ili žicama po kojima „sviraju“ oni koji izazivaju te visoke vibracije, prenosi na kreatore tih događaja i tako se oni osvetljavaju i osnažuju kao važni i značajni. Otuda ratovi, krize, zastrašujuće informacije u medijima koje potresaju ljude, cirkuzanti koji vladaju nekim državama i prave skandale, gafove ili gluposti, samo da bi „svirali po nervima ljudi“ i da bi im uzimali životnu energiju. Na taj način se čovek i njegovo fizičko telo, i emocije, i njegov životni potencijal, koriste kao instrument za generisanje ogromne količine energije koju koriste oni koji plasiraju takve informacije i proizvode takve događaje.
Čovek koji se informaciono poveže sa bilo kojim ekranom ili globalnim izvorom informacija, postaje energetski izvor globalnog energetskog sistema čiju životnu energiju preko emocija prvo izmanipulišu veliki dirigenti, a onda je usmeravaju na te ličnosti i događaje, i onda kapitalizuju kroz novac. Povećanje svesti, koje je mentalno insformaciono polje, nije put u oslobađanje već zarobljavanje čoveka u informativnoj matrici. Put u oslobađanje je diskonektovanje sa te globalne energetske mreže gde je čovek izvor kojem se crpi životna energija tako što mu se svira po žicama i živcima i izazivaju emocije visokog inteziteta. I tako mu se krade životna energija.
Ključ za oslobađanje iz energetske mreže
Put u oslobađanje i osvešćenje, o kom danas pričaju i nauka i duhovnost, nije u širenju svesti i kačenju na globalnu energetsko – informativnu mrežu, gde se čovekova životna energija tako krade i troši, a čovekovo telo brže strada. Pravo oslobađanje je izlazak iz te globalne mentalne sfere sa previše vesti i informacija, vraćanje sebi, svom telu i oporavak našeg individualnog energetskog sistema. Rešenje je u izolaciji u prirodi od svih tih mantranja koje pune naš um, ali prazne dušu i našu životnu energiju.
Priča o širenju svesti nas drži u tom energetskom globalnom mentalnom kolu, i troši naše ograničene energetske resurse. Gubi se ravnoteža i balans između fizičkog, intelektualnog i emotivnog i čovek se rasplinjava samo u mentalnoj informacionoj sveri.
Zato se diskonektujte sa te globalne mreže i sačuvajte svoj individualni energetski sistem da se prekomerno ne troši za hlađenje uma koji se ubija da procesuira sve nove informacije i od preteranog razmišljanja ili za hlađenje data centara, već ga lagano trošite na grejanje vaše sopstvene duše. Umesto konektovanja na takav sistem i umrežavanja, diskonektujte se i živite svoj predivni život.
