„Priča o svesti je algoritam za programiranje čovekove mentalne sfere programima koji vode u uništenje organske prirode čoveka. Jednostavno rečeno mentalni deo čoveka želi da se oslobodi svog fizičkog tela, i da se kroz to savršeno osmišljeno ubistvo osveti što je sedelo u mraku nekoliko stotina godina, dok je nauka sve videla samo u materiji… Mora se priznati-prilično neinteligentno od nečega što se smatra najinteligentnijim delom čoveka“
Živimo u informacionom dobu gde se sve bitke vode u mentalnoj sferi čoveka. Kao što je u organskom svetu i biologoji čoveka osnovna jedinica života – ćelija, tako je osnovna gradivna jedinica informacionog tj. mentalnog polja čoveka – informacija.
Informacija je inicijalna kapisla za formiranje mišljenja čoveka. Mišljenje je proces čovekovog uma kojim se dobijene informacije povezuju u smislenu, koherentnu celinu. Čovek prvo formaira svoj unutrašnji stav tj. njegovu unutrašnju stvarnost, koja se kasnije ispoljava i spolja u svet oblika i formi, tj. u spoljašnju zajedničku stvarnost.
Da ne bude zabune unutrašnja i spoljašnja stvarnost nisu dve stvarnosti, jer je stvarnost samo jedna, već je spoljašnja tj. zajednička stvarnost skup naših individualnih stvarnosti, odnosno informacionih polja kojima raspolažamo, oko koje se ljudi sporazumeju, slože, saglase. Oko koje se dogovore da će je svojim fokusom čuvati, graditi i nadograđivati.
Šta je informacija osim što je osnovna jedinica mentalnog tj. intelektualnog dela čoveka?
Informacija je protumačeni podatak, koja se formira tumačenjem u individualnoj svesti, a oko koga se slože i oni u zajedničkoj svesti. Zajedničku svest, tj.zajedničko informaciono polje čovečanstva Jung je nazvao kolektivnim snom, Tolteci su je nazvali mitotom, u vedskim spisama to je iluzija, a savremenim programskim jezikom rečeno to je zajednički programski softver – Zajednička baza svih podataka kojima čovečanstvo raspolaže.
Individualna svest je informaciono polje čoveka, pojednica, u kom se nalaze svi oni podaci koji su od značaja samo za tog čoveka. Ta dva informaciona polja, individualno i kolektivno, su u stalnoj korelaciji, prožimaju se u međusobnom delovanju. Polje u kom se to prožimanje dešava je mentalna sfera čoveka, tj. umno polje čoveka, a efekti tog prožimanja individualne i kolektiven svesti se odražavaju i na fizičku, emocionalnu, ali i duhovnu dimenziju čovekovog sopstva tj. sveukupnosti. Jer čovek je složeni sistem koji
se satoji od više sistema, a koji su međusobno usklađeni.
Kako individualno informaciono polje čoveka tumači podatak koji dobije iz spoljašnjosti?
Individualno informaciono polje čoveka kroz misaoni proces tumači sve informacije koje dobija spolja i ta funkcija je zaštitna za čovekov organizam. Njegova svrha je da nove podatke uklopi u individualni informacioni sistem i individualno polje uskladi sa spoljašnjom sredinom. Slikovito objašnjeno sa primerom iz 3d realnosti, delovanje informacije na individualno polje čoveka bi izgledalo ovako:
Čovek hoda stazom i pronađe kamen na putu. Taj kamen predstavlja podatak. Taj podatak nema značenje za čoveka koji ga je našao dok taj čovek ne obrati pažnju na podatak tj. kamen. Kada je kamen u fokusu svesti, naše informaciono polje očitava taj podatak, a u 3d realnosti čovek ga uzme u ruku i u njemu prepozna svrhu. Svrha je misaoni proces kojim naš um povezuje novodobijeni podatak sa individualnim informacionim poljem. Taj proces je izvorno dat čoveku i ima zaštitnu funkciju, a to je – da
zaštiti organizam čoveka od spoljašnjih uticaja i održi stanje ravnoteže tj. koherentnosti individualnog ljudskog sistema. Ta svrha u ovom konkretnom primeru izgleda tako da čoveku koji je našao kamen takvog oblika i strukture, taj kamen poveže sa teškim vratima koja ima u podrumu, tako što će mu poslužiti kao držač da se vrata ne bi zatvarala kada unosi ili iznosi stvari iz njega.
Tog momenta, kao i podatak u našem individualnom informacionom polju koji biva protumačen u skladu sa našim individualnim informacionim poljem, jer smo mu dali svrhu, i kamen dobija adekvatnu svrhu.
Sada je taj kamen u tumačevoj individualnoj svesti, tj. kod čoveka koji ga je našao – držač za vrata. Da je taj isti kamen pronašao neki drugi čovek, sa drugačijim individualnim informacionim poljem, ta svrha bi za tog čoveka bila drugačija. Možda bi kod tog drugog čoveka taj kamen bio držač za kiseli kupus. Ili deo njegove kamene ograde.
Iz ovog primera se vidi tumačenje istog podatka od različitih individualnih informacionih polja i uticaj informacija na čoveka.
Dakle kamen je isti, ali mu je svrha različita od potrebe onoga ko ga pronađe.
Tako je i sa podatkom kojem čovek daje različitu svrhu u svom infrmacinom polju.
Podatak je isti, ali je svrha tog podatka različita i zavisi od individualnog informacionog polja onoga ko tumači taj podatak.
Svaki čovek će istom podatku dati različitu svrhu.
Treba naglasiti da pored pojedinačne svrhe kamena, postoji i opšta svrha koje je već predodređena prirodom tog kamena. Opšta svraha kamena predodređena je njegovom čvrstinom, oblikom i funkcionalnošću. Njegovom izvornom prirodom. Negde će taj kamen biti deo ograde, negde zida, negde će držati vrata, a negde kupus, ali se priroda tog kamena ne menja suštinski načinom na koji ga upotrebljavamo u različitim svrhama.
Njegova priroda je nešto na šta mi ne možemo uticati.
Sada smo došli do ključnog dela i odgovora šta čovek može menjati svojim misaonim procesom, a šta ne, odnosno da li čovek i koliko može uticati na stvarnost oko sebe, kako nam propoveda savremena duhovnost?
Ta izvorna priroda kamena, tj. njegova izvorna svojstva su ono što se naziva objektivnom stvarnošću, datošću, nečim na šta čovek ne može da utiče svojim tumačenjem u svom individualnom mentalnom polju. Izvorna priroda kamena je u svim slučajevima ista.
Čovek može samo da ga upotrebi u skladu sa njegovom prirodom. Ili ne upotrebi.
Ne može da mu menja prirodu i smatra ga gumom recimo, u svom informacionom individualnom polju, jer kamen je uvek kamen.
Teorija paralelnih realnosti na primeru LGBT populacije
Problem sa teorijom o paralelnim realnostima u koju nas je nauka uvela svojim misaonim eksperimentima je taj što se tu priroda stvarnosti (u ovom primeru kamena) tumači da i priroda kamena zavisi od tumačenja onoga ko ga koristi. Pa tako u realnosti čoveka koji koristi kamen kao držač za vrata on je samo držač za vrata, a u realnosti čoveka kojem kamen služi za kiseli kupus to je samo držač za kupus. A u realnosti čoveka koji je pored kamena prošao taj kamen i ne postoji.
Zaboravlja se ključna činjenica i zajednička priroda a to je da je on u svim slučajevima samo kamen. To što ga čovek naziva onim imenom čemu mu služi, ili se ne služi njime, ne menja njegovu izvornu, datu prirodu. Menja samo njegovu funkciju.
Dakle svrha koju čovek daje podatku ne menja objektivnu prirodu tog podatka. Objektivna priroda je već data. U toj poveznoj tački, zajedničkom preseku između objektivne stvarnosti i individualne stvarnosti terija o paralelnim realnostima kao i iluzionističko poimanje stvarnsti pada u vodu. Po iluzionističkom shvatanju priroda same stvari se zanemaruje i kao relevantna se uzima samo funkcionalnost te stvari u individulanoj svesti bez obzira na njenu prirodu.
Praktični problem koji je nastao u stvarnosti zbog ovakvog iluzionističkog tumačenja objektivne stvarnosti je na primeru ljudskih polova. Po novoj politici ljudskih polova zanemaruje se objektivna, biološka datost da je neka osoba muškog ili ženskog pola, a uzima se kao relevantan njegov subjektivni osećaj, želja ili projekcija da bude drugog pola. Znači zanemaruje se biološki sistem čoveka, a uzima kao osnov samo mentalna projekcija čoveka o polnosti.
Priznaje se paralelna realnost iz uma čoveka, a ne njegove fizičke tj. organske polne karakteristike koje su njegova datost ali i objektivna datost.
Znači funkcionalnost u okviru pojedinačne svesti čoveka se uzima kao primarni kriterijum, a ne objektivno data stvarnost odnosno prava priroda stvari. Na takav način celokupna ljudska stvarnost, onakva kako je biološki i organski data, može biti
izmanipulisana različitim mentalnim umišljajima.
Psihopatološki poremećaji kao posledica manipulacije karakterom čoveka
Evo još jednog primera kako podatak i protumačena informacija izgledaju različito u odnosu na onoga ko tu informaciju prima tj.tumači podatak. Jedan čovek dobije informaciju da mu je umrla tetka i oseti tugu, patnju i bol, a njegov rođak, kome je ta žena isto tetka, oseti tihu radost jer će dobiti njeno nasledstvo. Ili deo nasledstva. U pitanju je isti podatak smrt tetke (koja je definitivna i konačana) ali u informacionom polju jednog čoveka ta informacija ima jedno značenje i efekat, a kod drugog drugačije.
Po teoriji paralelnih realnosti moralno i etički su ispravna oba stava, a to je da je smrt čoveka za nekoga tužna vest, a za nekoga radostan događaj jer ima korist od toga. A vaše je samo kom ćete se carstvu privoleti i da li ćete biti u grupi onih koji nemaju nikakav ljudski odnos prema smrti drugog čoveka, ili ćete imati bazičnu ljudsku reakciju koja proizilazi iz prirode događaja i etičkog odnosa prema smrti drugog ljudskog bića. Od davanja svrhe podatku koji čovek pribavi i informacija dobija različiti oblik. Dobija različitu svrhu i ima različiti efekat u informacionim poljima različitih ljudi.
Tumačenje zavisi od individualnog intelektualnog polja pojedinca, individualnog informacionog polja a to je za čoveka njegov karakter. Karakter je sklop crta ličnosti od emocionalnih, moralnih, socijalnih, kulturoloških, religijskih, voljnih po kojima se čovek razlikuje i čini jedinstven i autenitičan sistem. To je jedinstveni informacioni sistem, mreža podataka i informacija, naučenih funkcionalnosti koju ima svaki čovek.
To je struktura ličnosti, karakterna armatura ili mreža. Od čvrstine te strukture i onoga što je ugrađeno u nju zavisi kako će se podaci do kojih čovek dođe tumačiti, ali i koristiti. Karakter čoveka je savremenim rečnikom rečeno – softver. Taj softver je sačinjen od etike, moralnih normi, načina nakoji je vaspitan, kulture u kojoj je odrastao, uslova u kojima se taj karakter formirao ili koji bazični programi su u taj softver ugrađeni.
To sve određuje kvalitet i način na koji će neki podatak biti protumačen u čovekom informacionom polju. Ako je to polje usklađeno, uređeno i usaglašeno i tumačenje podatka će biti takvo. Ali, ako je to informaciono polje čoveka kontaminirano:
- verskim fanatizmom,
- intelektualnom arogancijom,
- društvenim pokretima poput LGBT zajednice,
- teritorijalnom pripadnošću,
- etičkim kolapsom sistema,
- nekom psihičkom dijagnozom ili poremećajem ličnosti.
Onda će i tumačenje biti ekstremno – crno belo – i dovešće, ne samo do pucanja pojedinačnih ličnosti, već i do pucanja sveta koji nije usaglašen oko prirode stvari, etičkog sistema vrednovanja i načina uređenosti sistema, već je svakom umišljaju dat legitimitet posebne ravnopravne realnosti.
Cepanje realnosti u kliničkoj psihologiji se naziva šizofrenijom, tako da se i svetu, zasnovanom na mentalnim i pogrešnim naučnim teorijama gde je svačiji umišljaj i devijacija legitimna stvarnost, gde se demantuje prirodan poredak stvari i organska i biološka datost, može dati društvena dijagnoza šizofrenije.
Da li svest služi samo za masovno i brzo programiranje mentalne sfere čoveka?
Danas se glavni rat za osvajanje teritrija i ljudi vodi u medijskom prostoru odnosno mentalnom polju čoveka. U toj mentalnoj sferi, ono čime se izazivaju trenutni efekti na ljude jesu vesti, znanje ili informacije. Otuda su medijski prostor i mental čoveka bojno polje gde se nadmeću oni čije informacije izvrše najveći uticaj na čoveka tj. gde se indukuje njegovo individualno informaciono polje tako da se izvrši uticaj na njegovo tumačenje i da svrha dođe sa vrha tj. spolja – iz informacionog centra onih koji na
takav način žele da izvrše masovni uticaj na ljudsku svest.
Medijski prostor, samo ime mu kaže je medij, prenosnik podataka, kanal. Mediji su sredstvo za masovno prenošenje infrmacija i sredstvo manipulisanja velikim brojem ljudi. Plasiranjem tačno određenih informacija koje medijski timovi procene da će izazvati određene efekte na ljude, da će pogoditi njihove arhetipske podsvesne programe, da će ih emocionalno i misaono indukovati, mediji su pravi medij za ciljano usmeravanje informacija. To masovno plasiranje informacija i to velikom broju ljudi dovodi do
ogromnog energetskog naboja kod ljudi. A taj naboj je ključan u celoj ovoj priči.
Tako smo u medijskom informacionom zajedničkom prostoru bombardovani mnogobrojnim vestima, koje imaju za cilj da utiču na velike nevidljive sile koje se nalaze u svima nama, a zovu se emocije. Jer kada indukujete informaciju visokog inteziteta u mentalno polje čoveka, to pobuđuje snažne emocije kod čoveka i tako se stvara ogromana količina energije – onoga zbog čega se sve to u mentalnoj sferi i radi.
Dakle, ono što ima snagu da probudi te snažne sile u čoveku tj. emocije, jesu vesti. Šta je to vest i zašto je ključna?
Vest je reč staroslovenskog porekla koja je znači znanje. Znanje o nekom događaju, pojavi. Dakle individualno mentalno infrmaciono polje pojedinca je polje gde neprekidno dolaze vesti tj. znanja sa kojima se naše informaciono polje ispunjava tokom života.
Ta količina vesti se poslednjih dvadeset godina enormno uvećala. Ubrazan način života i konstantno bombardovanje informacijama čoveka drži u stanju nervne napetosti i maksimalnog naboja ili kako se to danas naziva pod stresom. Stres opet znači da te neko stalno trese ili tresne i ti živiš sa tim udarcima konstantno. Gađan si novim i novim vestima koje tvoje telo i tvoj um pokušavaju da poslože u logičan sistem, ali zbog konstantnog priliva informacija to ne uspeva. Tako je tvoj um zarobljen u negativnom ciklusu i nemogućnosti da sve informacije spoji u smislenu celinu, a tvom fizičkom telu obezbedi stanje mira i optimalnog rada.
Ovih nekoliko decenija unazad, pored tragičnih vesti kojima smo bombardovani, glavna vest je svest. Danas svi govre o svesti, svest je opšteprisutna, prožimajuća, kažu povezuje sve živo, ali i neživo. Ona je glavna vest u duhovnosti, nauci, u svim oblastima društvenog delovanja. Kažu da je svest sve, da je ona svuda oko nas, i da je sve u nama. Nešto poput Boga. Ali ta vest, kao i većina onih kojima smo bombardovani, nije sasvim tačna.
Svest nije sveukupnost ona je samo jedno polje čovekove sveukupnosti. Svest je mentalno polje čoveka njegov intelekt, njegova informaciona baza. Sama reč svest govori da je to koegzistiranje sa vesti, sa znanjem, sa informacijama. Biti svestan ne znači da si prisutan i u miru, već da si misaono aktivan u informacionom polju, da prikupljaš i tumačiš vesti tj. znanje. Da si mentalno aktivan, da tvoj mozak pokušava da zaokruži ili formira koherentan mentalni sistem, i da to čini konstantno.
Zato je priča o svesti ključna, jer se fokus čovekovog prisustva, ali i celokupnog postojanja, sa fizičke, materijalne sfere premestio u mentalnu sferu. Tamo gde su vesti, gde mozak konstantno obrađuje informacije i misaonim procesom se troši energija čoveka.
Kao što je nauka nekoliko vekova imala samo materijalistički pogled na čoveka, koji je praćen narativom da je čovek samo materijalna tvorevina Boga, sada je to klatno otišlo na drugu stranu i svodi se samo na mentalnu predstavu o čoveku, koja negira čovekovu fizičku prirodu. Priča o svesti je sledeća: sve je samo svest tj. konstantno dobijanje novih informacija, mesto čovekove egzistencije je samo mentalna sfera uma, a čovek kao materija ne postoji. Pitanje je samo kada će se ovo klatno
uravnotežiti u pravoj dimenziji čovekovog postojanja i objediniti sve sisteme čoveka?
Svest nije sveukupnost čoveka, jer čovek ima i druge sfere tj. sisteme svog postojanja. Svest je samo informaciono mentalno polje čoveka. Fizičko telo čoveka je poseban sistem, to je hardver odnosno nosač programskih softvera iz mentalne sfere. Pored fizičkog materijanog sistema čovek ima i emocije, emotivni sloj svog bića. Emocije su ustvari glavni cilj te informacione papazjanije koja je napravljena u mentalnoj sferi čoveka, ali o tome će biti reči u nastavku teksta.
Dakle kao što je čovekovo telo u biološkom smislu sistem koji je sačinjen od ćelija (ćelija je osnovna jedinica čovekovog organizma) tako je osnovna jedinica mentalnog sistema informacija. Biološki sistem čovaka ima svoje zadate i automatske fukcionalnosti koje su čoveku izvorno date. Nauka je preko svesnog tj. mentalnog polja čoveka proučavajući i kopirajući taj izvorno dati sistem napravila kopije tj. veštačke sisteme po uzoru na savršeni biološki sistem čoveka. Zahvaljujući tom kopiranju biološkog softvera napravljen je jedan lažni sistem, simulacija, u mentalnoj sferi čoveka, koji umesto da deluje u cilju zaštite čovekovog organizma od spoljašnjih uticaja, čemu je maentalni prostor čoveka namenjen, on je postao destruktivan i uništava čoveka.
Priča o širenju svesti, odnosno masovnom kopiranju te veštački napravljene simulacije, ima ključnu ulogu, ali ne na koristan način za čoveka. Štaviše priča o svesti je algoritam za programiranje čovekove mentalne sfere programima koji vode u uništenje organske prirode čoveka. Jednostavno rečeno mentalni deo čoveka želi da se oslobodi svog fizičkog tela, i da se kroz to savršeno osmišljeno ubistvo osveti što je sedelo u mraku nekoliko stotina godina, dok je nauka sve videla samo u materiji… mora se priznati da je to prilično neinteligentno od nečega što se smatra najinteligentnijim delom čoveka…
Nastaviće se..
