Povratak izgubljenom raju u nama
„Voda uvek nađe put“ rekao mi je jednom jedan građevinac, kada se voda iz kupatila
neobjašnjivo pojavila na mestu gde po svim zakonima nije mogla da dođe.
Ako ljubav uporedimo sa vodom, ta zakonitost je ista i za nju. Voda je nešto bez čega čovek ne može da živi niti da preživi. Bez svega drugog može, ali bez vode ne. Isto je i sa ljubavlju.
To što ljudi o ljubavi ne govore i ignorišu je ne znači da mogu bez nje i da ne umiru od žeđi za njom u ovom svetu. Ako ljubav u sebi zatrpavamo i ne dozvoljavamo da se ispolji, ona će naći put i pojaviće se tamo gde po svim zakonima ovoga sveta ne bi trebala da bude. Ljubav kao i voda uvek nađe put i naše sputavanje i poricanje njene snage je samo nešto što njen potencijal pojača. I onda taj njen potencijal često dobije rušilački oblik, jer izbije poput gejzira i tada poruši sve ono što smo održavali na nečemu što nije bila ljubav. Sruši sve ono što u ovom svetu nije nastalo iz ljubavi.
Kada govorimo o ljubavi važno je reći da mi ljudi nikada nismo učeni o njoj. Nikada nam nije na pravi i jasan način pokazano koliku snagu ona ima u životu i koliko je važna. Obično su nam njeni negativni efekti na društvene konstrukcije koje se sruše kada se ona pojavi tamo gde je nije trebalo biti, pokazani kao nešto nedopustivo i društveno neprihvatljivo. I onda nas tako zastraše da ne treba da je osećamo niti ispoljavamao kada je osećamo, da je ona slabost, čak i mana. Tako, u strahu od ljubavi mi se odvojimo od nje i živimo odvojeni od izvora i umiremo od žeđi za njom.
Oteti iz majčinog zagrljaja
Odvajanje od izvora ljubavi počinje od najranijeg perioda našeg života. Počinje onda kada nas isčupaju iz majčinog zagrljaja i odvedu u društvene ustanove za čuvanje dece pod izgovorom da treba da se socijalizujemo, a naše majke da rade.
I ako izlazak iz majčine utrobe gde nam je bilo toplo i sigurno nije bio dovoljno traumatičan, onda je ovo prinudno odvajanje u periodu kada smo potpuno zavisni od majčine blizine -kompletna trauma, jer izvor ljubavi nije više blizu nas.
U periodu kada nam je majčin dodir i toplina njenog naručja jedino sigurno mesto i kada sebe vidimo kao njen deo, mi budemo odvedeni iz tog skrovišta da se tako sami i uplašeni snađemo u svetu. Onda stručnjaci psihologije u savremenom društvu kažu da je vriska i plač bebe koja pati kada je majka ostavlja u jaslicama normalana pojava i da će to proći kao i kod ostale dece. To stručno nazovu adaptacijom i socijalizacijom, a zapravo, tu nastaje naše bolno otcepljenje od izvora ljubavi u ovom svetu, separacija. Tako okrnjeni mi počinjemo da hodamo kroz život.
Prolazeći kroz sledeće nivoe ustanova, osnovnu i srednju školu, u kojima smo opet odvojeni od najbližih izvora ljubavi, mi nikada ne osetimo njenu punu snagu niti je dobijemo u meri koja nam je potrebna. Onda tako okrnjene, kada odrastemo, nije nas teško ubediti da nam treba druga polovina u vidu bračnog partnera, da je to ultimativna manifestacija ljubavi i njena jedina forma.
Tražimo delove sebe na pogrešnim mestima
Tada izgubljenu majčinsku ljubav, tražimo u muškoj ili ženskoj osobi pokušavajući da se kompletiramo. Ali avaj, taj društveno nametnuti obrazac nije bajka kojima smo programirani od detinjstva, jer i ta naša „druga polovina“ je samo okrnjeni deo sopstva i vapi za izgubljenom ljubavlju svoje majke i pokušava da je nadoknadi.
I tako poput dva bolesnika, sa emotivnim invaliditetom zbog odsečenosti od primarnog izvora ljubavi, mi pokušavamo da se izlečimo. Pokušavamo da vratimo taj amputirani deo koji nam je otrgnut. Takva bračna zajednica, posle izlaska iz iluzije zaljubljenosti bude najčešće zajednica dve traume i dva pazla okrnjenog sopstva koji ne mogu da se uklope na takav način da nadomeste ono što im je davno oduzeto.
U tom traganju za ljubavlju, dobijemo i svoju decu kojoj, sada mi, treba da budemo primarni izvor ljubavi. Ali mi tako okrnjeni i nedorasli da je pružimo u celosti, dozvolimo da nam društvene ustanove za negu dece zaposlenih roditelja uzmu decu i tako nastavljamo ciklus okrnjenih ljudskih duša. Jer sada mi, one koje volimo najviše na svetu, odcepljujemo od izvora ljubavi. I tako ciklično stvaramo spiralu okrnjenih duša žednih ljubavi, a koje su u ovaj svet došle samo da bi tu celovitu ljubav iskusila. Kako mi nismo celoviti, jer nam rane od otrgnuća od izvora nisu zaceljene, ni celu ljubav ne možemo iskusiti.
Za sve ovo što svi duboko osećamo, ali smo duboko potisnuli još u najranijem detinjstvu, obično kažemo: “šta je tu je“, “tako su postavljene stvari“, ili “mi tu ništa ne možemo da učinimo“. I tom krunskom lažju zapečatimo svoju sudbinu i sudbinu onih koje najviše volimo. Mantra da mi ništa ne možemo da učinimo je možda najveća laž kojima su nas učili, koja nas drži u iluziji ovog sveta napravljenog na nedostatku ljubavi. Istina je da samo mi i možemo da učinimo ono što nam je važno, a ne neko drugi. Ali tako okrnjeni nemamo kapacitet da u to poverujemo. U svetu krnje ljubavi, da bismo preživeli, mi se oslanjamo na društvene supstitute koji su nam ponuđeni: uspeh na poslu, karijeru, materijalne stvari, ponuđene vidova zabave, sve to što je stavljeno u prvi plan kao načini odvlačenja pažnje od onoga što nam suštinski fali i što kroz te oblasti pokušavamo da kupimo, taj osećaj koji nam nedostaje. Živimo u svetu ovisnosti gde nam se nudi kratkotrajan osećaj zadovoljstva i adrenalin umesto ljubavi.
Za razliku od ljubavi koja je stanje blaženstva, poverenja i harmonije, adrenalin je hormon stresa koji naš organizam drži u stanju neprekidne borbe ili bega od stvarnosti. Drži nas u stanju straha. Takva stvarnost, u kojoj nam je ljubav kao najvažnija sila za životom zamenjena hormonom koji nas drži u stanju rata je ono što se može smatrati paklom. Jer pakao i raj kao arhetipski modeli, nisu imaginarana mesta van naše stvarnosti, već su i pakao i raj predeli u nama. Kada je u nama dovoljno ljubavi onda ta životna sila u nama stvara rajske predele, sklad i harmoniju, kada nje nema dovoljno, onda adrenalinska vatra prži sve pred sobom i u paklenom plamenu izgaraju oni koji su se odvojili od božanksog izvora ljubavi u sebi.
Posledica ovih društvenih destruktivnih programa kroz koje svi prolazimo, nije celovitost čoveka i povezanost sa izvorom ljubavi, već separacija od tog izvora. Zbog toga čovek nikada ne postane ceo i ostane infantilan i nedorastao i kada odraste. Zato je ovaj svet, kada malo bolje pogledate te odrasle i ozbiljne ljude, ustvari pun dece željnih ljubavi koji kroz njene lažne supstitute nazvanim uspehom u društvu pokušavaju da dođu do nje.
Pokušavaju samo da se napiju sa njenog izvora, da osete da su voljeni i da vole, jer osećaju negde duboko u sebi da je to taj glavni element koji nedostaje njihovom životu. I tako, umesto u svetu odraslih ljudi koji stvaraju iz ljubavi, mi živimo u istom onom vrtiću gde majčino odsustvo menjamo za igračke koje nam daju. Samo, sada su igračke, srazmerno našem nezadovoljstvu zbog odsečenosti od izvora, postale veće i jako opasne i destruktivne. Sada imamo pravo oružje velike razorne moći kojim se uglavnom veliki dečaci, odrasli bez ljubavi ili manjkom ljubavi igraju rata i umesto stvaranja izazivaju destrukciju. Kao blaža varijanta igračaka, za one sa blažim nedostatkom ljubavi, tu su različiti gedžeti, skupi automobili, jahte, satovi, torbe i sve to besmisleno veće cene nego stvarne vrednosti, kojim se popunjavaju rupe u duši. Ali ni jedna količina tih igračaka niti lažna vrednost ne može nadomestiti nedostatak ljubavi.
Alhemijski proces isceljenja
Da bismo došli do te duboke duhovne istine da samo iz stanja ljubavi možemo promeniti sebe i svet na bolje, mi moramo da budemo celi. I to nije romansirana istina iz ženskih romana već jedini način da izađemo iz nametnutih destruktivnih obrazaca koji nas vode u propast.
Treba da iscelimo svoju dušu i da u njoj pronađemo nepresušni izvor ljubavi. Da bismo dosegli to stanje celovitosti u ljubavi moramo da praktikujemo ljubav i činjenje iz ljubavi, da dajemo ono što nam najviše nedostaje, jer jedino tako može da nam se vrati.
To je alhemijski proces stvaranja koji jedino može da stvori deo energetskog omotača koji nam fali, a koji nije vidljiv u ovom svetu niti se vidljivim stvarima može zameniti. Jer ljubav je nevidljiva, neopipljiva, ali takva toliko neophodna kao vezivno tkivo svake struktutre u našem životu i nas samih. Kada to priznamo i krenemo putem ljubavi mi se osnažujemo i na putu smo povezivanja sa izvorom koji više nije u majci kao primarnom i objektu i subjektu ljubavi, kako malo dete jedino i može da doživi majku, već je sada u nama. Kada priznamo tu istinu od koje smo bežali jer je bila previše traumatična i bolna, da je glavna svrha dolaska na ovaj svet da volimo i budemo voljeni, onda može da počne i isceljenje. Onda znamo da samo iz stanja ljubavi možemo da kreiramo najdivnije pejzaže u svojoj duši opusteloj od nedostatka ljubavi, koje ćemo po toj slici koju imamo o sebi stvarati i u svetu oko nas.
Zamislite na kratko ovaj svet koji je sačinjen od takvih predivnih bašta i pejzaža ostvarenih ljudskih duša koje sve što stvaraju stvaraju iz ljubavi.
To nije utopija kako nam govore oni koji nam na svakom koraku daju programe za distopiju, to je prirodan proces koji možemo videti u prirodi oko nas i tamo gde ljudi neguju svoje bašte pepune raznolikog i mirisnog cevća. Ti rajski vrtovi naših baka, rođaka ili komšija, šumski gajevi, parkovi i poljane koje imamo u sećanju iz detinjstva, dati su nam kao model božanskog stvaranja iz ljubavi.
Danas takvi predeli bivaju uništavani raznim građevinskim planovima i zamenjeni pustinjama sa betonskim, čeličnim i staklenim čudovištima koje zovemo oblakoderima. Svi svedočimo da se lepota i raznolikost tog rajskog sveta oko nas uništava, a da se umesto toga prave pustinje i deponije za gedžete ljudskih nezadovoljstava koji ne mogu da nadomeste izgubljeni raj u nama.
Neverovatna je sličnost između onoga šta čovek danas radi toj božanskoj prirodi napravljenoj iz božanske ljubavi i onoga što je taj nakaradni sistem učinio njegovoj duši. Jer ovaj svet oko nas je ogledalo sveta u nama. I poput deteta, podsvesno besnog na majku koja ga je jednom ostavila uplakanog i bez podrške, tako se ljudi ponašaju prema majci Zemlji i njenim rajskim pejzažima. Ako vidite stanje u kome se nalazi Zemlja i odnos čoveka prema njoj, zamislite samo koliko je na ovom svetu ljudi koji vape za ljubavlju? Ako ne promenimo smer i ne iscelimo nedostatak ljubavi u sebi, kao pojedinci i kao čovečanstvo osudićemo sebe i druge na propsat. Za početak treba očistiti otpad sa svoje duše, jer tu je izvor svih nezadovoljstava i ratova i u svetu. Baš tu, u našoj sopstvenoj duši.
I taj posao nije lak jer zahteva duboku transformaciju i odbacivanje svih mehanizama kojima smo uvedeni u stanje rata sa sobom i sa svetom. Traži da se vratimo tom napuštenom detetu da ga zagrlimo i onda sa njim da počnemo da rastemo. Ali ne tako što ćemo jačati svoju lažnu moć naučenim veštinama kojima ćemo se obogatiti u ovom svetu, težiti moćima i bogatstvu. Ne, treba da se vratimo svojoj glavnoj nemoći, svojoj slabosti i rani nastaloj kada smo bili nejaki i povređeni, da je priznamo i ponegujemo. Umesto biznis veština i moći koje nam nude savremeni biznis gurui, treba da savladamo veštinu praktikovanja isceliteljske moći ljubavi koja kao što može da stvori novi život može i da isceli čoveka. Može da mu pomogne da se on ponovo rodi.
Za to je potrebno da otvorimo i očistimo naše sopstvene rane koje su se zagnojile nezadovoljstvom, nedovoljnošću, neispunjenošću životom koji živimo i mržnjom prema samom sebi. Da ojačamo taj najbolniji deo svoga sopstva, da ga ponegujemo, da mu pružimo ljubav i razumevanje i da mu tako probudimo istinsku snagu i volju za životom. Onim životom koji izvire iz ljubavi, jer samo ona je ta koja nam hronično nedostaje i koje smo ovako lepi, bogati, savršeni i moćni – žedni.
I tek kada raščistimo taj otpad i očistimo i ponegujemo svoje rane iz kojih izlazi bes i nezadovoljstvo zbog odvojenosti od izvora, ljubav će ponovo naći svoj put i prirodan tok. Naše je da joj samo oslobodimo taj put i da je dozvolimo sebi i drugima, bez osude, omalovažavanja, stida, straha, zabrana i ona će poput vode isprati, očistiti i isceliti sve povrede koje su ljudi načinili majci Zemlji i sve povrede na našoj duši.
Jer ljubav, kao i voda, uvek nađe put. Vreme je da joj dozvolimo da nas isceli
Autor: Vesna Simović – Putnica
