„Znači konstantno širenje svesti kao i konstantni privredni rast na koje nas primoravaju kompanije, ili motivišu motivatori, lajfkoučevi i duhovni gurui, nije prirodni ritam. Put u neogranično širenje bilo kog sistema, pa i svesti, je put u kolaps tog sistema, koji se tako urušava.“
Tri energetska izvora u čoveku
Čovek je fizičko, emocionalno i mentalno biće. Bez te tri komponente čovek nije celovit, defektan je i neuravnotežen.
Čovekova fizička celovitost je bazična pretpostavka zdravog čoveka. Ukoliko čovek ima neki fizički nedostatak, njegove fizičke sposobnosti su umanjene, potrebna mu je neko pomoćno sredstvo kako bi nadoknadio taj nedostatak. Funkcionalnosti koje ima zdrav čovek su umanjene i to stvara neravnotežu u normalnom funkcionisanju. Zato je fizička celovitost čoveka
pretpostavka njegovog fizičkog zdravlja. Život u fizičkoj dimenziji podrazumeva da smo fizička bića. Sve teorije koje govore o prirodi čoveka, o čovekovoj duhovnoj esenciji i božanskoj prirodi, a zanemaruju taj segment čovekove celovitosti, ili je čak i ne uzimaju u obzir, su iluzionističke i nisu potpune.
Zdravo mentalno polje čoveka je pretpostavka njegovog mentalnog zdravlja. Ukoliko čovek ima neki mentalni defekt, ukoliko njegov um iskrivljuje realnost i ta realnost biva izobličena, iskrivljena i predimenzionirana, on nije zdrav. Ta pojava čovekovog uma da iskrivljuje stvarnost naziva se deluzijom i može nastati kao posledica korišćenja supstanci koje izazivaju taj efekat ili usled mentalnih bolesti. Posledice ovakvog mentalnog stanja čoveka mogu biti različite, jer osoba u svojoj glavi vidi prilike i događaje na nerazuman i izvitoperen način, često se oseća ugroženom i paranoičnim.
Takva stanja se smatraju poremećajem odnosno gubitkom mentalne ravnoteže. Svest takvog čoveka je kontaminirana iracionalnim uverenjima koja lome i izvitoperuju čovekov osećaj za pravu meru i stvarnost. Ta uverenja dovode do preuveličavanja stvarnosti i intezivnih stanja koja parališu i onemogućuju normalno funkcionisanje. Preterano, naglo i brzo širenje svesti dovodi do mentalnog pucanja čoveka, obrisi realnosti u glavi se brišu, slike dobijaju veće i intenzivnije značanje koje ljudska psiha ne može da podnse.
Emocije predstavljaju snažan centar i imaju veliki uticaj na čoveka. Kako su emocije izuzetno snažne sile, emotivna stanja čoveka mogu biti poput bujičnih tokova koja preplavljuju čoveka, koja ga nose, dižu ga visoko, ali ga i snažno bacaju na zemlju ili čak potope. Ti tokovi su okom nevidljivi, ali intezitet osećaja koji čovek ima u sebi može da bude toliko snažan da se doživljava poput najjačih pojava u prirodi i mogu da imaju i razornu moć. Zato se emocije najčešće izbegavaju, pa čovek više boravi u racionalnoj i sugornoj oblasti, nego što krstari po bujičnim rekama emocija.
Ta glavna tri izvora u čoveku su poput tri vrtloga, tri izvora, čija ravnoteža i usklađenost su ključni za harmoniju i balans čovekovog individualnog energetskog polja i njegove celovitosti. Bez delovanja jednog od ova tri centra, čovek je disfunkcionalan, okrnjen i necelovit.
Da li i svest diše, ili se zbog nametnutog konstantnog rasta muči i izdiše?
Danas se isključivo govori o širenju umnih sposobnosti čoveka i svesti. Širenje svesti u informacionom vremenu u kojem živimo je postalo obaveza. Više nema ni jedne oblasti ljudskog delovanja u kojoj glavna vest nije svest. Kako se svest širi ?
Širenje svesti podrazumeva dobijanje velike količine podataka koji naš individualni informacioni sistem, naš organizam, treba da protumači. Misao povezuje novodobijene podatke u koherentnu smislenu celinu kako bi naš organizam bio u ravnoteži. To je primarno zaštitna funkcija koju vrši naš mozak da bi informaciono zaštitio naš organizam od uticaja spolja.
Međutim, kada naša svest oteža od velike količine podataka, kada se broj podataka preterano poveća, naš mozak radi rekovremeno, bez pauze, da bi sve te novopridošle informacije posložio. Kako konstantno pristižu nove informacije naš mozak ne uspeva da optimizuje naš organizam, on je u stanju povećanog adrenalina, u režimu povećane opasnoti – bori se ili beži i troši gromne količine naše životne energije. Naše fizičko telo dobija informacije da je u opasnosti luči hormoni stresa, i umesto harmoničkog stanja i stanja balansa naše telo je napeto, zgrčeno, u odbrambenom stavu. Tako da širenje svesti, osim na mentalno zdravlje utiče i na fizičko stanje našeg organizma, a prirodno stanje harmonije nešeg tela se narušava.
Telo dobija signale iz uma da je u opasnosti, pale se automatski lampice poput policijskih sirena, misli pokušavaju da povežu podatke u koherentnu celinu, ali ne uspevaju, a za to vreme naše telo u stanju panike ubrzano troši životnu energiju, jer je adrenalin troši višestruko.
Osim fizičkog kolapsa tela, može doći i do kolapsa mentalnog polja čoveka, jer se svest u pokušaju da prihvati sve podatke i da ih protumači, raširi do te mere da dolazi do pucanja granica mentalne sfere čoveka.
Da, dobro ste čuli i mentalno polje čoveka kao i njegovo fizičko telo imaju svoja ograničenja. Imaju svoje ograničene kapacitete koji nisu beskonačni i neograničeni kako nam poslednjih godina svi govore. Mantra koja nam se ponavlja o širenju svesti ima samo dan pravac, a to je konstantno širenje i taj pravac je gubitak koherentnosti i ravnoteže mentalnog polja čoveka.
Važno je ovde napomenuti da je osnovna dinamika u kosmosu da sve pulsira tj. ravnomerno se širi ali skuplja. Tome svedoči ritam ljudskog disanja, ritam srca, frekvencija mozga, ritam prirode, ciklusi života i smrti. Dakle, svest ne može samo konstantno da se širi mora da ima i suprotan smer a to je da se suzi u fokus. Bez tog sužavanja tj zgušnjavanja svesti ne bi moglo ništa da se generiše i da nastane. Prirodna dinamika svesti ima svoj prirodni ritam kao i sve oko nje u kosmosu.
Kao što čovek mora da diše, da priroda ima svoje cikluse, tako i svest mora da diše da bi bila zdrava i živa. Zato se svest ravnomerno širi, ali i skuplja. U fazi širenja um dobija potrebne informacije, uređuje ih u skladnu, koherentnu celinu koja ima svoj prirodan puls, a u fazi skupljanja dolazi do koncentrisanja u fokus svesti i tako čovek generiše stvarnost.
Znači konstantno širenje svesti kao i konstantni privredni rast na koja nas primoravaju kompanije, ili motivišu motivatori, lajfkoučevi i duhovni gurui, nije prirodni ritam. Put u neogranično širenje bilo kog sistema, pa i svesti, je put u kolaps tog sistema, koji se tako urušava.
Priroda nam je dala putokaze, samo treba da ih pratimo
Individualno polje svesti čoveka je ograničeno, može da se širi ali ravnomerno i u prirodnom ritmu čoveka koji mu je dat. Svest čoveka kroz život se postepeno širi tako da od dečije nezrele svesti, ona postepeno raste i sazreva. Kao što čovek ne raste fizički neograničeno i njegova svest ne može da raste neograničeno. Ona se širi u prirodnim životnim ciklusima i sazreva. Kao jabuka na drvetu, jagoda, paradajz…takva je i dinamika rasta i sazrevanja svesti. Ona se ne širi neograničeno, bez kriterijuma i haotično, ona raste do određenog nivoa, onda postepeno sazreva, menja boje, kvalitet i intezitet i dostiže svoj vrhunac, a onda sledi novi ciklus.
Polje svesti koje se samo konstantno širi puca pod teretom velikog broja podataka i signala, koje naš um ne uspeva da poslaži u razumljivu koherentnu celinu.
Slikovito objašnjeno kada prepunite kesu stvarima ona puca jer su njena rastegljivost i kapacitet ograničeni njenom prirodom. Tako je i sa mentalnom sferom čoveka koje se ispunjava svešću odnosno novim informacijama.
Pucanju te kese u koju se neselektivno samo trpaju nepotrebni podaci, doprinela je zabluda nauke, kao i trend, da je čovek inteligentniji ako može da memoriše veći broj podataka. To je dovelo do stvarnja sistema gde čovekov um služi kao kanta u koju se samo trpaju podaci, za koje je dovoljno da ih čovek memoriše tj. zapamti i da je to glavno merilo inteligencije. Znači po dominantnom shvatanju, ključna je količina podataka, a ne njihova međusobna usklađenost.
Problem sa takvim dominatnim mišljenjem jeste nedostatak ključnog znanja, a to je da čovek ima više vrsta inteligencije, pri čemu se inteligencija našeg fizičkog tela i emotivna inteligencija potpuno zanemaruju.
Tako je davanje primata kognitivnom pamćenju i sposobnosti memorisanja velike količine podataka, dovelo čoveka do neravnoteže i pucanja, jer su zanemareni ostali centri njegovog bića i celokupni sistem inteligencije koji čini i fizičko telo čoveka i emocije. A dovelo je i do stvaranja veštačke inteligencije koja može da memoriše veliki broj podataka ali joj fali telesna i emocionalna inteligencija, koju može imati samo čovek.
Nije svrha inteligencije da se polje svesti pretrpa podacima, već da se podaci koji ravnomerno dolaze protumače na pravi način i poslože u koherentnu celinu koristeći kognitivnu, emocionalnu i telesnu inteligenciju. U tome je suština svesti, u skladnom tumačenju i smislu, u postizanju balansa i ravnoteže između sva tri centra u čoveku, a ne u neprestanom širenju i memorisanju.
Zašto naše telo gubi vezu sa glavnim upravljačkim centrom?
Kada telo ima osećaj, osećaj je signal koji se tumačenjem uma pretvara u informaciju. Međutim kognitivno prepunjen um nogobrojnim podacima ne dobija signal od tela, jer je suviše zauzet tumačenjem velikog broja, najčešće besmislenih informacija koje dolaze spolja. Tako se prekida signal koji telo šalje umu putem osećaja: umora, straha, tuge, nejasnog osećaja bola u telu….
To su jasne poruke koje um treba da primi i da reaguje. Ali um je zauzet obrađivanjem signala i podataka koji naviru spolja i te telesne signale ignoriše.
A signali koji mozak dobija od tela su najvažniji za opstanak našeg energetskog sistema.
Zašto su najvažniji?
Jer telo ima sopstvenu suptilnu inteligenciju i ima ulogu da umu šalje signale, ali ne one koje dolaze spolja, već one koje dolaze iznutra – iz izvora našeg bića. Taj izvor mnogi nazivaju dušom, nauka ga naziva sopstvom. U svakom slučaju reč je o našoj esenciji, izvoru, setu izvorno ugrađenih podataka koji su nam izvorno dati i koje treba da očitamo, protumačimo i uskladimo
svoje akcije i dela sa tim uputstvima.
To je naš izvorni kod i informacioni softver koji treba da očitamo i pratimo. Kako su ti signali naše duše koji se pale u našem telu u vidu suptilnih osećaja i tako šalju signal umu da napravi plan i povede nas u akciju, diskretni, suptilni i tihi, i ne mogu da dođu do izražaja od svih informacija spolja koijima je naš um zauzet, naš um gubi glavnu vezu, glavni optiči kabal koji sadrži ključne informacije, jer je u stanju konstantnog rata i pokušava da zaštiti naš organizam od te agresije podacima kojima smo bombardovani spolja.
U tom ratu gde je gomila podataka i signala koje dobijamo iz medija i iz spoljašnje sredine, a kojima je samo cilj da naš individualni sistem zbuni, zatrpa nelogičnim i nevažnim podacima i da ga drže u konstantnom stanju trošenja naše životne energije, prva žrtva je naša duša odnosno naše sopstvo, naš izvorni softverski sistem. Ona šalje signal našem telu, ali taj signal ne stiže do uma jer nije prioritetan. Prioritet je zaštita organizma od ataka podacima koji naviru spolja.
Ova situacija se može jasno prikazati situacijom kada je ratno stanje i kada je vojnik u rovu, on nema vremena da stvara, da piše ljubavne pesme, da kaže lepe reči onome koga voli, da zagrli svoje dete, poljubi ženu. Da posmatra sunce i prirodu i tako se vraća svom prirodnom stanju. On je u ratu, a u ratu nema mesta za sve te ljudske stvari. Jer nisu prioritetne.
Danas mnogi ratnici, ali i ratnice odlaze u svoje velike firme, tamo ratuju za profit i poslovne ciljeve korporacije, a kada dođu kući sa ratišta iznemogli i umorni, malo vremene im ostane za te ljudske stvari da prošetaju u prirodi, zagrle dete, ispričaju priču, poljube ženu. Ti ratnici su suviše izranjavani od informacionog rata na poslu kome je cilj stvaranje kapitala entitetima koji
poput pijavica isisavaju njihovu životnu energiju i pretaču je u profit kojim oni raspolažu. Osim na poslu, sa svih strana pristižu katastrofalne informacije o krizi, novim ratovima, asteroidu koji je krenuo ka Zemlji, o novom virusu koji preti da desetkuje čovečanstvo, tragediji svetski popularnog glumca…. Te informacije visokog rizika izazivaju i eskalaciju u našem organizmu.
Razuman čovek koji je povezan i sa svojim emocionalnim centrom na takve informacije reaguje emocijom, i tako još više troši svoju životnu energiju.
Izgnastvo iz raja nije samo biblijska priča
Nekadašnji način života gde je čovek svakog dana stvarao za sebe i svoju porodicu, u svom domu, bašti ili njivi, gde su svi bili zajedno, a svoju životnu energiju, osim u plodove svog rada ulagali su jedni u druge, proglašen je primitivnim i tehnološki neproduktivnim. Taj „primitivni način života“ je omogućavao čoveku miran i uređen život, gde nije bombardovan signalima i podacima iz gusto naseljenih mesta, ili stubova sa 5g mrežom, gde svoju energiju ne troši putujući satima do posla dok ga na poslu čeka veliki broj nepoznatih, različitih i neusklađenih ljudi koji po principu vuka samotnjaka gledaju samo svoj interes. Gde je energetski nezavisan, samoodrživ, celovit i ispunjen.Taj rajski i gospodski način mirnog i smislenog života, zamenili su veliki centri moći koji su čoveka odvojili iz male, sigurne i smislene sredine, i od prave prirode, vezali ga za svoj glomazni sistem da stvara za njih i da ne bude sa onima koji su mu najbliži.
Umesto da ostane ceo mehanizam i celovit sistem u kome su njegov mentalni, emocionalni i fizički centar u ravnoteži, a on ispunjen i zadovoljan, čovek postaje šraf u velikom sistemu potpuno nesvestan svoje sveukupnosti i sebe.
Nastaviće se…
