Tajne moći razgovora
Razgovori su drevni lek za ljudsku dušu.
Ništa na ovom svetu ne pomaže čoveku više od razgovora sa drugim čovekom. On je poput dvosmerne ulice gde se sagovornici susreću, nekada sa namerom, a nekada slučajno i svedoče jedan drugome.
Razgovor je prilika da izađemo iz buke misli i čujemo svoj glas, da pokažemo svoj stav, prilika da čujemo sebe i da se izrazimo. Prilika da iz oblaka misli koje nam se vitlaju po glavi, poput munje bljesnu one najvažnije i izađu u etar, u obliku ideje.
Suština života u ljudskoj zajednici, pored preživljavanja i zaštite, jeste taj da ona pomogne članu te zajednice da iskomunicira sa drugima i tako komunicirajući sa drugima da iskomunicira i sa potisnutim delovima svoga bića, da se izrazi i oslobodi prećutanog, koje ako se nagomila i ne iskomunicira može da prsne.
U uređenim ljudskim zajednicama o tome se uvek vodilo računa, ali danas je čovek sve više prepušten samom sebi. Zato u religijama postoji sveta tajna ispovesti, u savremenoj naučnoj praksi terapijski razgovori sa psihologom ili psihoterapeutom, a u poslednje vreme tu su razni gurui i iscelitelji koji se bave ljudskom dušom. Bez obzira na formalne razlike ono što je zajedničko svim ovim oblastima ljudskog delovanja jeste razgovor kao osnova za isceljenje.
U vreme nametnute tehnološke individualizacije čoveka skoro smo zaboravili značaj običnog ljudskog razgovora sa prijateljem, omiljenim rođakom, dobrim komšijom, pa čak i sa bližnjima. Za to je potrebno uklopiti vreme i mesto u zajedničkim trenucima dva čoveka, a danas, između mnogobrojnih virtuelnih realnosti i internet platformi, takvu običnu platformu je teško sklopiti. Sve to je osiromašilo naše duše za sve one blagodeti ljudskih razgovora i narušilo temeljne osnove svakog čoveka, bez obzira na uzrast, pol ili materijalno stanje.
Alhemijski procesi u toku razgovora
Sam razgovor ima mnogo dublji smisao od puke razmene informacija. On i jeste put ka smislu za kojim svako ljudsko biće traga.
Razgovor ima dvosmeran tok i ima dvostruku ulogu. Prva je da izrazimo sebe, da sami čujemo sebe i svoj unutrašnji glas koji je zatvoren u našem umu, pa da onda to podelimo sa drugim ljudima. Ta uloga razgovora koji služi za izgovaranje reči je gotovo magijska, jer ima svrhu da oblikuje našu stvarnost. Našom namerom iz srca mi oblikujemo misao u umu i iskazujemo rečima. Tako počinje samoostvarenje, jer mi ovaj svet oblikujemo našim mislima, osećanjima i rečima. Ključni momenat u tom stvaralačkom procesu jeste izgovaranje reči, jer frekvencija našeg glasa i treptaji izgovorenih reči imaju moć da stvaraju novo, da oblikuju našu stvarnost i stvarnost drugih ljudi, da naprave algoritam stvarnosti. Jer pre svakog vidljivog dela u materijalnoj stvarnosti, na početku beše samo reč.
Ovo alhemijsko svojstvo izgovorenih reči je na svoj način, kroz kvantnu fiziku i neuronauku, potvrdila i nauka i ono je nesumnjivo, ali savremeni čovek zatvoren i izolovan u svom umu, i izolovan od drugih ljudi često toga nije svestan. Zato je svaki razgovor prilika za ovakvu vrstu stvaranja.
Pored tog moćnog stvaralačkog dejstva koji razgovor ima na oblikovanje stvarnosti, razgovor ima svrhu da u odnosu sa drugim ljudima ispoljimo još neke delove svoga sopstva. U pitanju su ljudske osobine koje se najbolje vide kada u toku razgovora treba da saslušamo drugog. To je teži deo razgovora koji zahteva mnogo toga i nekoliko ljudskih osobina koje se sve ređe neguju.
Zahteva našu spremnost da ne razmišljamo samo o sebi već da pokažemo interesovanje za drugog čoveka. Traži da pokažemo solidarnost i saosećanje, da posedujemo svest o drugima kao neizostavnom delu našeg života, kao i potrebu deljenja vremena, pažnje, energije, ljubavi i svega onoga što je i nama važno sa drugim ljudima. Slušanje traži od nas da ne budemo glavni lik u svom životu na kratko, već da tu ulogu darujemo drugome, a mi da budemo glavni svedok nečijeg života, ali nikako i sudija. To je neka vrsta žrtve svega onoga što nam je najdragocenije, da napustimo tron na kome smo i ustupimo drugome. Ali kao u svemu što je vredno bez takve žrtve nema ni istinske bliskosti i povezanosti.
Sve ovo nije nimalo lako naročito u današnje vreme hroničnog nedostatka vremena, realnosti na klik i promocije sebičnosti kao osnovne ljudske osobine. Zato je slušanje kao element svakog razgovora jedna od najvažnijih ljudskih veština, čak prava umetnost. A kao svaka veština i umeće, zahteva vežbu i konstantno učenje.
Kako slušati?
Ukoliko posedujemo sve navedeno, samo slušanje zahteva još neke važne stvari koje moramo činiti na određeni način. Moramo znati kako se sluša. Slušanje je pasivna ali zahtevna radnja koja traži visok stepen svesnosti i potpunu prisutnost.
Prisutnost i svesnost podrazumevaju da koristite pored fizičkih čula i ona duhovna, koja su iza ovih pet poznatih. Prisutan si onda kada si emotivno, mentalno, intelektualno i duhovno u tom trenutku i prostoru.
Važno je da ne dozvoliš mislima da kvalifikuju osobu preko puta, da mu tvoja uverenja ne sude i ne osuđuju, već samo da ga posmatraš celim svojim bićem. U procesu slušanja najvažnija je emotivna prisutnost, a ona podrazumeva da čoveka preko puta ne posmatrate samo sa pozicije svog uma već da se spustite u svoje srce i povežete na taj glavni komunikacioni kanal između ljudi.
Iako to zvuči kao fraza, to je od presudne važnosti, jer emocija i saosećanje ne samo da kvantifikuju snagu izgovorenih reči već imaju i isceliteljsku snagu. Važno je i da, dok slušaš, stražariš nad svojim mislima, da ne razmišljaš o svojoj sledećoj rečenici, već u miru i sa potpunom posvećenošću slušaš čoveka preko puta, kao da je to jedina stvar koja postoji u tom trenutku. To jedino i postoji u tom zajedničkom trenutku, ali nas naše misli ubrzavaju i nose na drugu stranu, zato je važno stražariti nad njima.
Duhovna čula poput intuicije, služe nam da, pored osnovne obrade podataka u našem mozgu i izvlačenja racionalnog zaključka o izgovorenim rečima, čujemo i ono neizgovoreno, skriveno iza naučenog osmeha kojim se svi mi pokrivamo kada hoćemo da neko ima dobro mišljenje o nama i da pokažemo da smo dobro, a nama iza toga baš i nije dobro. I po toj maski ćemo se prepoznati, jer je i mi nosimo na isti način i pokrivamo slične stvari.
Tek kada prepoznamo to neispričano, a nama dobro poznato, i skinemo te naučene maske iza kojih se skrivamo mi istinski slušamo. I tada, u tom momentu nastupa otpuštanje zarobljenih emocija kao iz Aladinove čarobne lampe. Nastupa poverenje i razumevanje na jednom mnogo dubljem nivou, onom gde se ljudi ne sreću po kafanama i kafićima da ispričaju informacije iz svog života, već nivou gde se susreću dve ljudske duše da bi kroz susret svedočile o svom postojanju i da ih neko zaista vidi.
I baš taj momenat je katarzičan i isceljuje, i nas kao svedoka, i osobu preko puta nas koja se ispoveda. U tom momentu duboke povezanosti i spoznaje istine o čoveku preko puta i mi spoznajemo istinu o sebi, a to je da smo svi mi, bez obzira na naša postignuća, samo obični ljudi, sa svojim strahovima, slabostima i ranama i da imamo duboku ljudsku potrebu da sa nekim razgovaramo na tom nivou. I tako, dopuštajući drugome da ga saslušamo i da se sa njim povežemo mi komuniciramo istovremeno i sa sobom i isceljujemo te potisnute delove u sebi, i kroz njihovo emotivno oslobađanje i mi se oslobađamo tih energetskih zarobljenih dzepova na svojoj duši. I u toj tački je najveći potencijal i najveća moć običnog ljudskog razgovora. Do te tačke, kao i na planinske vrhove, nije lako doći i tamo se ne penju svi, jer zahteva ozbiljne pripreme, kondiciju i posvećenost.
Poslušanje
U hriščanskoj pravoslavnoj praksi postoji nešto što se zove poslušanje. I verujem da naziv nije slučajan To je zadatak koji čovek izvrši iz srca da bi zadovoljio neku višu potrebu koja nema veze sa njegovim individualnim interesom. Kažu da je baš poslušanje po intezitetu kojim se reflektuje na čoveka jače i od molitve ili posta. Kao što molitve izrečene za drugoga imaju veću snagu i vraćaju se višestruko i onome ko se iskreno moli za drugoga, tako i poslušanje i slušanje drugog čoveka ima snagu i blagodeti koje se reflektuju i na onoga ko ne ostaje samo u svom interesu već pokaže iskrenu pažnju za drugog čoveka. Pretpostavka za poslušanje jeste ljubav koju osećamo za drugo ljudsko biće. Tako je i sa slušanjem drugog čoveka koji nam se ispoveda u nekom razgovoru. Bez te bazične povezanosti taj božanski mehanizam ne radi i svodi se na small talk i uobičajene prazne razgovore.
Nisu svi razgovori ovakvi, niti oni mogu biti sa svakim na ovom nivou, niti trebaju biti. Ali da biste razumeli značaj razgovora i njegovu istinsku moć, ovo je putokaz i za mesta gde on može da nas dovede, sa ljudima sa kojima želite da komunicirate na tom nivou.
Da biste počeli od nečega, a nemate vremena za duboku duhovnost ili odlazak u crkvu, možda ni dovoljno sredstava za psihoterapeuta, ali osećate potrebu da se približite sebi i drugima, da istinski komunicirate i osvestite značaj i blagotvornost razgovora, počnite malim kratkim vežbama svesnog razgovora. I to možete činiti na malim običnim susretima sa običnim ljudima koji su vam dragi, a koje ste zbog jurnjave za neobično vrednim i važnijim stvarima ostavili usput.
I tako reč po reč, neverovatno do kakvih vrednosti u sebi i oko sebe možete doći u tim malim običnim razgovorima.
Autor: Vesna Smović Putnica
